Piše Ivan Mrđen: Daska za peglanje

Melburn, u kome ona živi evo već jedanaestu godinu, od Beograda je udaljen više od 15.000 kilometara, a poštovanje pametnih, vrednih i sposobnih je čitav vek ispred ove nesretne zemlje u kojoj još nesretnija premijerka može da izvali “biser”, koji je svojevremeno bio hit društvenih mreža: “Nama nije problem, ili nije problem nijednoj zemlji, kada pričamo o odlivu mozgova, sam odliv mozgova. To može da bude dobro za jednu zemlju, ako uspete da taj odliv mozgova pređe u cirkulaciju mozgova. Dakle, da ti ljudi odlaze, ali i da se vraćaju u zemlju.”“Nama nije problem odliv mozgova već ostanak idiota”, napisao je tim povodom moj prijatelj Miroslav “Dado” Hegenberger, koji već skoro dve decenije živi u Kanadi. A Ninus Nestorović je dodao: “Nije nas pamet napustila. Mi smo nju!”Teško da se možemo nadati povratku onih koji su ovde već bili ispred drugih, završavajući ozbiljne fakultete sa visokim ocenama, ali im uglavnom nije pružena prava prilika, pa su kao takvi mogli da se potvrde po belom svetu i steknu neprocenjiva profesionalna iskustva, ako o tome treba da odlučuju vlasnici sumnjivih diploma sa još sumnjivijih “visokoškolskih ustanova” ili nemušti partijski aparatčici.“Za ‘cirkulaciju’ mozgova iliti kruženje ljudi i ideja, potrebna je društvena atmosfera potpuno drugačija od one koja vlada u Srbiji. Kad ostavimo po strani ekonomski aspekt (svi koji smo birali nauku ili kulturu kao poziv znali smo od početka da tamo nema para), onaj koji bi da se vrati u svoju zemlju nailazi na potpuno neprijateljsko okruženje koje je posledica prošlih vremena, mentaliteta i sadašnje političke situacije” – napisao je tih dana povodom pomenutog premijerkinog “bisera” biolog Marko Nedeljković, postdoktorant na Univerzitetu Emori u Atlanti (SAD).Što, by the way, važi i danas. To je čitav niz okolnosti, od procesa priznavanja diploma, akademskog “inbridinga” pa do netrpeljivosti prema kolegama koje se vraćaju iz inostranstva. Ukoliko žele da se okušaju van nauke i pokrenu posao, povratnici se suočavaju sa gomilom protivrečnih propisa i potpunim nedostatkom pravne zaštite, što znači da, kad neko primeti njihov mogući uspeh, može da im bukvalno spali imovinu preko noći i da za to niko nikad ne odgovara.“Jednom kada osetite kako normalan sistem funkcioniše, teško je ubediti sebe da vredi vraćati se”, zaključio je Novaković.* * *Život je namestio da je gospođa Milena Mrđen Read baš na današnji dan, na jedan od svojih prethodnih rođendana, imala on line prezentaciju pred najužim rukovodstvom kompanije API (Australian Pharmaceutical Industries), u okviru čega je predviđeno i kraće predstavljanje zemlje iz koje je stigla „tamo dole“.Pokušavajući da reši problem kako da objasni da je rođena u jednoj, postala punoletna u drugoj, prvi put se zaposlila u trećoj, a otišla iz države četvrtog imena, ona je svoju priču naslovila „Svi moji pasoši“.

„Rođena sam 1975. godine u Beogradu, glavnom gradu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Prvi pasoš koji sam dobila kao dete bio je crvene boje i na koricama je bio državni grb. U njegovom središtu bilo je šest buktinja koje daju jedinstven plamen, kao simbol zajedništva republika udruženih u tu federaciju. Danas su svih šest federalnih jedinica samostalne države, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija“, tako je Mirina i moja najstarija ćerka započela svoje viđenje raspadanja nekadašnje zajedničke domovine.Zatim je pomenula i pasoš SFRJ sa plavim koricama, pa plavi pasoš Savezne Republike Jugoslavije, sve do činjenice da kratkotrajna Državna zajednica Srbije i Crne Gore nije ni izdavala ovaj dokument sa njenim imenom i grbom, već su važili stari plavi pasoši, po čijem isteku je svaka država izdavala nove pasoše svojim građanima.„Tako sam i ja u prvoj deceniji dvadesetprvog veka najviše putovala sa crvenim pasošem na čijim koricama je pisalo Republika Srbija i utisnut grb Srbije, a praksa da moj svaki novi pasoš ima drukčije ime države i grb na koricama prekinuta je poslednjim, koji sam dobila u svom rodnom gradu. Sa tim drugim srpskim pasošem sam u avgustu 2013. godine, posle udaje za Kamerona Rida, došla u Australiju, sa tim pasošem sam dva puta boravila u Srbiji i četiri puta u Dubaiju, u koji se 2015. godine preselila moja sestra Marina“, stoji na kraju ove njene nesvakidašnje hronike, uz napomenu:„Od 2019. godine imam pasoš Australije!““Lako je tebi, ti kad dođu rođendani naših ćerki, uzmeš nekoliko starih tekstova, malo ih promešaš, promeniš broj svećica i liniju gradskog saobraćaja i svi kažu ‘bravo, Daki’. A meni uvek ostaviš teži deo problema šta pokloniti ćerki koja ima maltene sve, čiji su standardi i ukusi na daleko višem nivou, kojoj praktično ništa ne treba, koja živi svoj život na svoj način kilometrima daleko, a da to opet ne budu oni bezvezni ‘meki pokloni’, nešto što bi i sama sebi kupila…”Tako se juče vajkala moja Mira dok smo smišljali kako da, ovde u Melburnu, čestitamo već pomenutu virtuelnu vožnju od trećeg dela Miljakovca do “Pančevca”, a ja sam, uvažavajući njenu jadikovku, odgovorio da je njoj mnogo lakše, jer ona uvek može da napravi čuvenu “Vasinu tortu”.I još sam dodao: “A ja moram da peglam te stare tekstove…” Tako smo došli do toga da našoj najstarijoj ćerki za današnji rođendan poklonimo – dasku za peglanje!