Piše Ivan Mrđen: Danas je Svetski dan pozorišta

Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri MPI i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuju razne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna poruka koju uvek piše neka pozorišna ličnost svetskog ugleda.

Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto.

*     *     *

Za Svetski dan pozorišta ove godine objavljena je poruka norveškog književnika Juna Fosea, pod naslovom “Umetnost je mir”:

“Umetnost, dobra umetnost, uspeva da na svoj predivni način poveže nešto potpuno jedinstveno sa univerzalnim. Omogućava nam da drugačije – strano, moglo bi se reći – razumemo kao univerzalno. Time umetnost ruši granice između jezika, geografskih regiona i zemalja. Na taj način spaja ne samo ono što je karakteristično za svakog od nas, već i karakteristike grupa, svake nacije, na primer. Umetnost ne čini to izjednačavajući naše razlike i čineći nas sve istima, već, naprotiv, pokazujući nam nešto što je drugačije od nas, neobično ili strano. Sva dobra umetnost sadrži upravo to: nešto strano, što ne možemo u potpunosti da razumemo, a u neku ruku, ipak i razumemo.

Ne znam bolji način da se suprotnosti spoje. Ovaj pristup je potpuno obrnut od nasilnih sukoba koje često viđamo u svetu, a koji se prepuštaju destruktivnoj težnji da unište sve što je strano, sve što je jedinstveno i drugačije, često koristeći najnemoralnije izume koje nam je tehnologija stavila na raspolaganje... Rat i umetnost su suprotnosti, baš kao što su rat i mir suprotnosti – jednostavno je. Umetnost je mir!”

Svetski dan pozorišta se na sličan način obeležava i u Srbiji, tako da verujem da će večeras mnogi na licu mesta, u pozorišnim salama, saslušati ove reči prošlogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade za književnost.

Time će se, bar ovom prigodnom prilikom, malo ublažiti nelagoda koju pravi ljubitelji pozorišne umetnosti osećaju još od novembra prošle godine kad se poslednjeg dana devetog festivala „Pozorišni ringišpil“ direktorka Puls teatra iz Lazarevca Ivana Nedeljković obratila roditeljima i deci zbog nekulturnog ponašanja u pozorištu:

“Dragi roditelji, vi stavljate vašu decu na krila, vi palite tablete i za vreme predstave im puštate crtane filmove. Dragi roditelji, vi male bebe dovodite ovde sa kolicima i kad ne možete da uđete (u pozorišnu salu) jer ovo nije stadion, izvinite, nije parkić, vi se svađate sa nama, sa ansamblom Puls teatra, sa ljudima koji afirmišu ovaj grad. Dragi roditelji, Lazarevčani, iskučite svoje mobilne telefone!” – apelovala je Nedeljković, jer je upravo u momentu njenog obraćanja nekome zazvonio mobilni.

Nedavno je i glumac Nenad Jezdić u jednom trenutku prekinuo izvođenje predstave “Knjiga o Milutinu” u Zvezdara teatru, sve zbog žene koja je tokom izvođenja ovog komada telefonirala više od pola časa. Glumac se obratio publici i dobio veliki aplauz.

*     *     *

Nekako u isto vreme sam pročitao objavu pozorišne rediteljke Minje Bogavac: “Pitali ste me koji je najbolji način da investirate u kulturu! Okej. Niste me pitali, ali svejedno. Ovoj deci na ovom selu treba 385.000 dinara da naprave svoje Pozorište. Ni jedna donacija nije mala. A svaki share vredi kao donacija!”

Mladi iz Sonte, naselja u opštini Apatin, žele da naprave pozorište u selu, ali im je za to potrebna pomoć kako bi sredili seoski Dom kulture.

“Naš Dom kulture je centar svih događanja u selu. Njega koriste gotovo svi: kulturna društva, mladi, škola, građani... Zgrada zahteva sređivanje i ulaganja za izvođenje pozorišnih predstava i drugih kulturnih dešavanja u našoj Sonti. Novac koji lokalna samouprava povremeno uloži nije dovoljan da se naprave veće promene, a to je ono što mi hoćemo. Podržite ideju stvaranja amaterskog pozorišta mladih i organizacije novih pozorišnih predstava i pozorišnog festivala”, stoji u apelu mladih iz Sonte, koji je minulih dana privukao pažnju mnogih dobronamernih ljudi, kojima je dozlogrdio ovaj stampedo loših vesti i isključivosti.

“Ova vest je odjeknula daleko. A ljudi koji meni vraćaju veru u ljude, svi su oni ljudi koji su donirali makar i najmanju sumu, kao i oni koji su vest podelili. U ovakvim kampanjama, svaki ‘share’ vredi kao donacija… Ključno je stići do što većeg broja ljudi, a to nije lako kad živite u manjoj sredini. I tu internet zajednica može da pokaže svoju super-moć širenja informacija… A pritom, mi nismo navikli da su vesti koje delimo dobre! Ovo je dobra vest i prilika da budemo bolji ljudi. To vraća veru u svet!”, objasnila je Minja Bogavac i dodala:

“Ljudi danas ne mogu da zarade da investiraju u račune i hranu… i sigurna sam da ‘investiranje u kulturu’ većini izgleda kao neverovatan luksuz… Ali, ova inicijativa pruža nam priliku da kroz sasvim malu donaciju – po ceni jedne pozorišne ulaznice u velikom gradu, znamo da smo doprineli nečemu lepom, važnom i značajnom za jednu lokanu zajedincu… A srž kulture uvek je ono što jedna zajednica gaji, proizvodi i pravi. Zajednica okupljena oko Udruženja CEKOS hoće da pravi pozorište! Pri tome, suma koja im je potrebna za početak, manja je nego jedan rediteljski honorar u velikim pozorištima, na budžetu države ili grada. To je velika suma za većinu nas, pojedinačno, ali – zajedno smo jači!”

*     *     *

Što bi rekao Jun Fose, ne treba nam bolji primer za to kako “umetnost uspeva da na svoj predivni način poveže nešto potpuno jedinstveno sa univerzalnim”.