Iako nisam baš oduševljen najavljenim programom proslave tri decenije postojanja Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), imam poseban razlog da baš danas prošetam do “Dorćol Platza”. A pre toga svratim, zastanem, naslonim se na zid na uglu Dunavske i Dobračine i malo “popričam” sa Vesom...
Prošao sam pre neki dan tim ulicama, mural sa njegovim razbarušenim likom još je na svom mestu, koliko sam mogao da vidim iz kola uglavnom nenapadnut od sve brojnijih zagovornika “jednoće”, jedan narod, jedna vera, jedna istorija, jedna istina, jedna stranka, jedan vođa… Ili sve to ide obrnuto, nisam više u stanju ni da se zgražavam nad ludilom koje se zloslutno širi i uvlači među ljude, kad gotovo svakodnevno precrtam po nekog od “prijatelja” i “pratilaca” sa društvenih mreža, ali sve češće i nekog od kafanskih drugara i komšija kad počnu da seru ono…
“Nije sve baš tako kako priča opozicija”, “ne može ni Vučić sve sam”, “pusti to, zar ne vidiš šta nam rade na Kosovu”, “nama je Rusija jedini saveznik”, “sve će biti drukčije kad pobedi Tramp”, “jeste sve skupo, ali se bolje živi”… tako nekako počnu a onda završe sa Jovanom Jeremić, dodaju malo Marića i Nestorovića… Teško je sa takvima izdržati drugo, treće i četvrto pivo, tek posle bude mnogo lakše jer niti ih slušam, niti pokušavam da ih u bilo šta ubedim.
I zato sam voleo Veselina Simonovića (15. novembar 1959 – 8. maj 2022). Sa njim se o takvim stvarima ćutalo, jer se tačno znalo šta lično misli i na koji način će u svojim medijima odgovoriti na svaku od pomenutih besmislica. I zbog toga ne mogu da poverujem da je prošlo samo dve godine, od kako sam ga poslednji put video, jer mi se čini da smo u međuvremenu odmakli najmanje deceniju. Unazad!
Tog 26. marta 2022. baš tu, u njegovom „Dorćol Platzu“, bila je završna konvencija “Ujedinjenih za pobedu Srbije” pred predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore. Još se taj deo opozicije držao koliko toliko zajedno, tu bio i Vladeta Janković, govorili Miki i Marinika, sjajnu muziku puštala Anja Inančević, lep prolećni dan, gotovo da se u vazduhu osećala promena, makar u Beogradu, ako je već bilo sigurno da Ponoš nema šanse da postane predsednik…
Sa Veselinom sam zaseo prelo puta, u “Koska baru”, dok je priredba još trajala, rekoh da mi malo neprijatno što sam izašao ranije, a on će “šta te briga, Mrki, pola ovih neće da ostane uz Đilasa, čim prođu izbori”. Ako se to dalo naslutiti za Jeremića i ekipu, ako je gosn Vladeta najavio da je tu da pojača utisak, ako je bilo jasno da Ponoš jedva čeka da napravi stranku, niko nije mogao da pretpostavi da će onaj bulaznović koji se sad dernja “živeo Vučić” da napravi takvu gadost… Da ne nabrajam još neke što su tada paunisali po “Platzu”, a posle “šta ćeš, mora se, žena, deca, kredit…”
Mojoj Miri je iznenada pozlilo, posle operacije katarakte kasnije je imala još jednu ozbiljnu oftamološku intervenciju, tako da smo sedeli mnogo kraće nego obično. Poklonih mu jedan primerak moje knjige “Dunja među zvezdama”, ima tamo i o njemu nekoliko zapisa, najviše ga pogodilo podsećanje na prerano preminulog Slavišu Lekića, od koga smo se oprostili u novembru 2021. baš tu, u “Dorćol Platzu”…
* * *
Nije nam, svakako, ni na kraj pameti bilo da smo se tog lepog martovskog dana videli poslednji put. Čak i da nam je to neko mogao da kaže, obojica bismo samo odmahnuli rukom i nastavili priču kako ćemo, kad prođe ta gungula oko izbora – otići na njegovo imanje kraj Krčedina i uživati u prelepom pogledu na Dunav.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar