1
“Sećate li se svog prvog učitelja? Nastavnika? Profesora? Pa neka im je u ovim teškim vremenima srećan praznik!” Tim rečima počeo je svoju objavu moj prijatelj Milan Miodragov Pajević onog dana, kad su se mnogi bavili zabludama, promašajima i nedorečenostima srpske “oktobarske revolucije”. Čisto da nas podseti da se baš tog petog dana oktobra širom sveta obeležava - Dan učitelja.
I moja prijateljica Ida Dobrijević je pokušala da nam ukaže da je Dan učitelja važniji od svih petooktobarskih palamuđenja, pa se prisetila njenog prvog učitelja Živka Jelenkovića iz nekadašnje beogradske osnovne škole “Boris Kidrič” (danas je tu Filološka gimnazija).
Milan, rođen i odrastao u Arilju, često piše o svojim roditeljima, skromnim i posvećenim svom poslu, koji su ostali su upamćeni generacijama đaka tako da ga i danas, kad se nađe u zavičaju, najčešće prepoznaju kao sina dvoje učitelja Milke i Miodraga-Miša Pajevića. Sređujući njihove fioke u roditeljskoj kući, našao je ovog leta dva lista požutele hartije, na kojima su reči njegove majke na nekom davnom skupu prosvetara:
“Kao poslenik jednog društveno eminentnog a ljudski duboko humanog, i po odgovornostima veoma delikatnog poziva, radila sam od januara 1950. do septembra 1982. godine. Bilo je u tom mom radnom veku i više od dužnosti: trebalo je nepismene opismeniti, žensku omladinu zdravstveno prosvetiti, starije razumeti i pre i posle onog što se grubo zove radno vreme. Kad se danas osvrnem na pređeni put, osećam se ponosnom, jer sam više od hiljadu mališana naučila osnovnoj pismenosti, razvijala među njima drugarstvo, učila ih marljivom radu i ljudskom poštenju, razvijala patriotska osećanja, ljubav prema domovini.
Ponosim se svojim učiteljskim pozivom jer mi učitelji, kao i ostali prosvetni radnici, zajedno sa roditeljima naših đaka, postavljamo temelje na kojima se nadziđuju šire znanje i nauka o radu, kao uslovi života i opstanka.
Bojim se da generacija učitelja koji dolaze neće imati volje da se posvete svom pozivu, jer su viši lični dohodci, odlikovanja i druga društvena priznanja, uglavnom namenjena drugima, verovatno društveno ‘vrednijim’ pojedincima, zbog čega u prosvetu odlazi mali broj entuzijasta.”
* * *
Ne znam kako se zvala moja prva učiteljica ili učitelj, jer sam tih nekoliko meseci u osnovnoj školi “Njegoš” u centru Beograda zapamtio samo po podsmesima vršnjaka kad sam se na času fiskulture pojavio bos i u poderanoj majici. Ima o tome dirljiva priča u mom romanu “Koverat Ane Zonai”, odakle prepisujem da smo se “onda preselili na sirotinjsku Čukaricu i to više nikome nije bilo važno”.
Zato kao svoju prvu učiteljicu pamtim Nadu Filipović iz stare škole “Đorđe Krstić” u Radničkoj ulici, uz koju sam završio prva dva razreda. Kad je ona otišla na porodiljsko odsustvo, u trećem razredu sam imao nekog učitelja koji je neodoljivo podsećao na onog “Papriku” iz Ćopićevog romana “Orlovi rano lete”.
Zbog njega sam, kad je naredne školske godine određeno da idem u odeljenje novog učitelja, to ne samo odbio, već sam puna tri meseca dolazio na nastavu u odeljenje kod možda najbolje čukaričke učiteljice svih vremena, gospođe Danice Grujić (da, da, ona je bila gospođa i tada kad su sve ostale njene koleginice bile “drugarice”). Na kraju su i školske vlasti prihvatile odluku jogunastog dečaka, koji je u to vreme napunio tek deset godina.
* * *
Dok pišem ovaj tekst, priznajem, zaista se stidim što gotovo ništa nisam zapamtio o učiteljicama Mirinih i mojih čerki iz osnovnih škola “Karađorđe” u Beogradu i “Dušan Jerković Uča” u Šimanovcima. Nekako se podrazumevalo da u tom periodu njihovih života majka bude “oficir za vezu” sa školom… Što se nastavilo i kasnije, u višim razredima i gimanziji…
Ovih dana čitam da su u jednoj osnovnoj školi svi učenici prebačeni na onlajn nastavu, jer “majka jednog nasilnog učenika odbija saradnju sa školskim i prosvetnim vlastima”. To me podsetilo da je Mirina i moju najstarija unuka Tamara, posle prvog razreda morala da napusti nama obližnju školu “Desanka Maksimović” i obrazovanje nastavi u školi “Jelena Ćetković”, čak šest tramvajskih stanica daleko od naše kuće.
Iz tih dana pamtimo njenog učitelja Zorana, koji nam je priznao da je nemoćan zbog ponašanja nekog dečaka, mislim da sam zvao Petar, koji je “maltretirao ceo razred”.
Verovatno bi “Mister Robb says”, prvi učitelj Mirine i moje unuke Ane ovde u Melburnu, čovek koji je ostavio fascinantan trag u njenom životu, bio upamćen kao “najbolji učitelj” u sve tri naše generacije, da najmađa iz naše kuće, gospođica Dunja Živanović, nije imala neverovatnu sreću da prve četiri godine bude u odeljenju zvezdarske legende Dejana Gigića.
Priznajem, ne znam kako da završim ovaj tekst. Osim možda pozivom da se svi prisetimo tih ljudi koji su nam, hteli mi to priznamo ili ne, postavili telemlje za čitav život.
Objavio sam krajem avgusta i početkom septembra seriju komentara sa jednom jedinom porukom: Nema nam spasa, ako se ozbiljnije, istrajnije i dalekosežnije ne okrenemo problemima u prosveti! A onda, verovatno, ni podsećanje na Dan učitelja ne bi bilo toliko uzaludno…