Piše Ivan Mrđen: Čitaj “Jež”, da bi bolje razumeo…

Koliko sam mogao da vidim po društvenim mrežama, pošto kanalizaciju koja se u Srbiji naziva televizijom ne gledam, predsednik svega i svačega i vrhovni komandant Ćacistana se i minulih dana proslavio kojekakvim izjavama. Da nije letnja pauza, Olja Bećković bi opet imala bar pet, šest priloga za “Utisak nedelje”…

Meni su da se u svemu tome nekako snađem dosta pomogli prijatelji iz “Ježa”, koji su i u najnovijem trobroju (numerom 3202, 3203, 3204) dali pregršt dragocenih “alatki” za razumevanje njegovih sve nerazumnijih poruka, pretnji i pametovanja.

Što reče Željko Marković, to je već nekakav perpetuum mobile: “U vođinom govoru, pisac je prepoznao reči za aforizam. U napisanom aforizmu, prepoznao se vođa.”

Lako je aforističarima, oni i kad ne pomenu vođu, svi znaju na koga su mislili. Možda u zbog toga je u ovom trobroju “Ježa” njegov sveprisutni lik zastupljen samo na jednoj jedinoj karikaturi Ognjena Stojanovića, tek da malo presedne i nama koji ga ne gledamo po već pomenutim kanalizacijama s naci-frekvencijama. Plus ona koja će to uskoro dobiti…

* * *

Osnovnu dilemu koja se nekako proteže na svih 36 stranica ovog izdanja najbolje je izrazio Mile Pop Ilijev: “Da l` da ti napišem odu, ili da pustim vodu”.

E, sad nisam baš siguran da je to oda, ali pod naslovom “Alfa-kurjak”, Dragiša Tošić je sastavio stihove: “Vučić, dok još beše nejak, jednoj se je ovci nad’o. A sad, kad je alfa-kurjak, pod šapom drži celo stado!”

To isto je u kraćoj formi napisao i Miodrag Lazarević: “Svi Srbi ispod jednog vođe”.

“Slabo verujem svojim očima dok Gospodar ne potvrdi”, dodao je Novo Tomić. Zato “Gospodar obilazi tunele u izgradnji. Traži, izgleda, ono svetlo”.

* * *

Pošto nema vajde od oda i hvalospeva, posebno kad ih pišu satiričari, mnogi su prionuli na ozbiljan posao dijagnostifikovanja i vođinog i ukupnog stanja nacije. Jer, kako reče Zlatomir Aleksić: “Mislili smo da ima bujnu maštu, a on ima dijagnozu.”

“Veruje da smo sišli s uma, pa to što nam radi nema veze s mozgom”, mišljenje je Neška Ilića, dok Marija Ranđelović dodaje: “Vođa bi trebalo da se uozbilji. Postaje smešan.”

Najprecizniji je, čini mi se, Goran Ivanković: “On se nikog ne boji, sem onih koji se njega ne plaše.” Zato, kako je primetio Milenko Šarac: “Vođa nas uporno poziva na monolog”. A onda je, kaže Šarac, “Vođa opet ispunio naša očekivanja. Slagao je!”

Dragutin Minić Karlo je čitavu priču podigao na duhovni nivo: “Zbog civilnog patrijarha stalno se krstimo u čudu.” * * *

U ovom trobroju “Ježa” dosta je zastupljena i škola mišljenja, koju je Nada Karadžić predstavila aforizmom: “Sklon je padu. Mnogo se zanosi.”

Koleginica Ljiljana Krstić kaže: “Vođi je kraj vladavine kad ga nepismeni pročitaju.” I pogled Slađana Martinovića Bukovskog je negde u daljini: “Vođa beži na čelu kolone – kad je neko prvi, on je uvek prvi.”

A već legendarni Ninus Nestorović, sve je lepo objasnio: “Sve svečane dočeke po selima, putevima i gradovima vođa je sam sebi organizovao. Za ispraćaj će morati da se pobrine narod.”

* * *

I za kraj, dilemu Pop Ilijeva kao da je najbolje razrešio Ranko Pivljanin u tekstu pod naslovom “TOI-TOI, kud koji, mili moji”:

“Jednom rečju, govna su postala naš zaštitni znak, a mi sami kanalizacija nad zemljom. Smrad je bio naša prethodnica, ali i ono što je ostajalo iza nas. I kad više nismo znali ni kuda ni kako dalje, na naša toi-toi vrata zakucali su neki mladi ljudi sa čistim rukama.

– Vašim sranjima je došao kraj, obrisaćemo vas! – odsečno su rekli, krenuli da navlače crvene rukavice i montiraju vodokotliće. A potom… Potom je neko pustio vodu!”