Piše Ivan Mrđen: Balkanska krčma na sporednom drumu

Savremeni fudbal je suviše ogrezao u nacionalizam, raznih antagonizama ima od fjordova do Gibraltara, od Islanda do Anadolije, mnogo je ludih i pijanih u svim preostalim dresovima, tako da to što više nema Hrvata, Srba i Albanaca uopšte ne garantuje mir, poštovanje i toleranciju u narednoj fazi 17. Evropskog fudbalskog šampionata, kad će svaka utakmica biti “odlučujuća”...

Tim pre što su utrčavanja u teren i gađanje plastikom “izvođača prekida” (kako to glupo izgleda i kad se napiše) već postala deo opšteg navijačkog folklora, jer izgleda da u Nemačkoj to nije toliko kažnjivo.

Bio sam u novembru 2022. na dve utakmice Svetskog prvenstva u Kataru, koje je igrano na osam stadiona u istom gradu, pa sam na ulicama Dohe sretao navijače svih reprezentacija, ali baš nikome nije padalo na pamet da se kači sa bilo kim, ne zato što su svi odjednom postali ljubazniji i tolerantniji već zbog jasno predočenog upozorenja da će se takva sranja kažnjavati povećom globom i proterivanjem iz zemlje domaćina. A i alkohola je, ruku na srce, bilo mnogo manje...

* * *

“Balkanska krčma” je, koliko me služi pamćenje na obaveznu srednjoškolsku lektiru i isto tako obaveznu posetu Jugoslovenskom dramskom, sintagma iz drame “Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže (1893-1981). Mlađi naraštaji su, na žalost, te komade sa pevanjem i pucanjem kad se pogase svetla gledali uživo krajem prošlog veka, da bi se u fronclama od država, mitova i običnih života nastavilo do današnjih dana... Kad je ponestalo podrške, para i džebane, kad su zločinci promovisani u heroje, ratna poprišta su zamenjena mirnodopskim, a tu se fudbal pokazao gotovo idealnim...

Dugačak je spisak igrokaza u “balkanskoj krčmi”, od presretanja navijača na putu u neku treću zemlju do pokliča mržnje sa tribina, transparenata i uopšte medija, od zluradih komentara nečijih neuspeha i omalovažavanja povremenih uspeha do navijanja da crkne komšijina/susjedova krava... Ako se svojevremeno govorilo da je rat “nastavak teve dnevnika drugim sredstvima” danas bismo mogli reći da je fudbal, posebno u ovom delu našeg kontinenta, “nastavak rata istim onim sredstvima koja su i dovela do njega”...

“Balkanska krčma” se tako pretvara u svojevstan perpetuum mobile, mržnja se mržnjom hrani, zločin zločinom, gadosti još većim gadostima, igranka bez prestanka... A tu su i svi mogući mitovi i legende koji uz razne prepravke i modifikacije deluju samoodrživo, bilo da su pitanju slovni ili orlovni simboli...

* * *

Zbog svega toga malo je verovatno da će bilo ko u Beogradu, Zagrebu ili Tirani, da se zadržimo na aktuelnim adresama, imati volje da sad nešto kao analizira, izvlači pouke iz lošeg nemačkog iskustva, razmišlja o nekakvoj smeni... Prvenstveno zato što to uopšte nije pitanje sporta, fudbala kao takvog, što tih pet bodova koliko su ukupno osvojili “vatreni” i dvoglavi orlovi u oba crno-bela izdanja nisu bruka momaka i nešto starije gospode u dresovima sa nacionalnim obeležjima, to je zajednički poraz onog mentaliteta da nam niko nije ravan i da nam niko ništa ne može...

Znam da će mnogima zasmetati što u isti koš trpam sve balkanske selekcije, selektore i njihove stvarne šefove, pa ću zato ojađene navijače u zemlji Srbiji podsetiti da je ova generacija učesnik i svedok jednog od nabizarnijih događaja u novijoj istoriji evropskih loptačkih nadmetanja. Bilo je to u oktobru 2015. kad su reprezentativci Srbije u Elbasanu (golovima Kolarova i Ljajića u zaustavnom vremenu) pobedili Albaniju sa dva - nula, pa im posle tadašnji predsednik države priredio zvaničan prijem u čast tog “istorijskog uspeha”.

Dobro, tada je lik sa Andrićevog venca i inače bio zaludan, jer se za sve pitao tadašnji premijer, ali sva apsurdnost tog čina leži u činjenici da nama ta pobeda ič nije vredela i da su na EP u Francuskoj, inače prvo sa 24 ekipe, iz naše grupe "I" otišli Portugal i - Albanija! Zbogom pameti, rekli bi na staroj Čukarici...

Siguran sam da bi sadašnji predsednik svega ovoga umeo da napravi još veću feštu samo kad bi selekcija koju on redovno poseti i obodri u avionu pred polazak na neko veliko takmičenje uspela da bilo koga pobedi, osim onomad Kostarike. Bilans u tri grupne faze (Rusija 2018, Katar 2022 i sad Nemačka) je devet utakmica, jedna pobeda, tri remija i pet poraza, uz gol razliku 8:14!

To samo po sebi ne mora da bude tako loše jer smo dva puta igrali sa Brazilcima i jednom sa Englezima, da već šest godina nismo svedoci neprestanog busanja u junačke grudi. Posebno u dva susreta sa isturenim odeljenjem “balkanske krčme” u kome su nam sve zablude naplatili državljani Švajcarske Granit Džaka i Dževdžet Šaćiri...

A onda je naš selektor šutnuo kantu, što je, sve zajedno, jedan od boljih šuteva u čitavom tom periodu!