Piše Ivan Mrđen: Zašto je važna 1990.

Poslednju epizodu serijala emitovanog u minulih mesec ipo dana na RTV Vojvodina „Rezovi sa anestezijom“, posvećenog nastajanju i prvim danima opozicije u Srbiji, kolega Dušan Bogdanović završio je posećanjem na svoju knjigu pod naslovom „1990 (nikad više?)“, uz komentar da je taj znak pitanja bio sasvim suvišan: „Tu je trebalo staviti znak uzvika, ili makar samo tačku.“

Bila je to godina u kojoj se raspao Savez komunista Jugoslavije, a potom i jednopartijska višenacionalna država koju su drugovi na vlasti „čuvali kao zenicu oka“; u svim njenim republikama održani su prvi višestranački izbori na kojima su svuda, osim u Srbiji i Crnoj Gori, pobedili opoziciono nastrojeni nacionalisti, u Srbiji presvučeni komunisti koji su u međuvremenu postali nacionalisti, a u Crnoj Gori tek treba da utvrde šta ih je tada snašlo i traje već tri decenije… U Hrvatskoj je počela „balvan revolucija“, u Bosni i Hercegovini su pravili mantru od „leopardove kože“, tvrdeći da nema šavova po kojima bi se ona mogla raspasti, Slovenija je već (s)pakovala kofere, ni Makedoniji se nešto nije ostajalo pod starom zastavom…

Na nivou federacije smo imali najmnogoljudnijeg „šefa države“, ali ni jedan od „osam veličanstvenih“ nije imao prohodnost kod drugih članica Ujedinjenih država Jugoslavije, neki od njih čak ni u sopstvenoj. A svi zajedno imali smo nikad bolje plate i nikad jači dinar, saveznog premijera koji je uvažavan svuda u svetu a kod kuće rušen na svakom koraku, prvi put nagoveštaj da bi jedna ekonomska reforma mogla i da uspe…

To je ono čime će se još dugo baviti istoričari „od Vardara pa do Triglava“. Sagovornici Bogdanovića i Vladimira Pavlova pokušali su da ukažu na neke druge aspekte života u toj i takvoj državi na isteku pretposlednje decenije prošlog veka, od kulta novih lidera i medijskog rata kao uvoda u godinu dana ranije najavljene „oružane sukobe koji nisu isključeni“ do osnivanja partija koje su u prvi plan stavljale demokratske promene…

Sve do pomalo apsurdne činjenice da je 1990. zapamćena kao jedna od najuspešnijih u istoriji jugoslovenskog sporta, svetski prvaci u košarci (u polufinalu pobedili Amerikance sa osam, u finalu SSSR sa 17 razlike), rukometašice druge, fudbaleri peti na planeti, imali kao nikad ranije nekoliko atleteskih prvaka sveta i Evrope, od četiri najbolja sportista Balkana prvi, treći i četvrti su na grudima imali grb sa avnojevskim bakljama…

Takva godina se zaista nikad više neće ponoviti i zbog toga je sasvim u redu smatrati suvišnim onaj Duškov upitnik, ali ni uzvičnik, još manje tačka iza svega ne bi puno pomogli. 1990. je važna i treba joj se još dugo vraćati kao završnom činu jedne epohe, ali i neiskorišćenoj šansi za neku novu epohu koja još nije ni počela. To je ono što je ovih dana naša najveća kompozitorka i članica Srpske akademije nauka i umetnosti Isidora Žebeljan u intervjuu „Nedeljniku“ sažela u pitanje: „Kakva je to šizofrenija svakih dvadesetak godina odricati se svoje prošlosti? Zar ne mogu stvari da se sagledaju iz svih uglova i ono što je dobro da ostane dobro, ono što nije da ode na đubrište istorije, a da se žrtvama uvek sa najdubljim poštovanjem klanjamo i da ih se zauvek sećamo? Ali za to je potrebno suočavanje i odustajanje od potrebe da se uvek bude u pravu.“

Ona je dodala „e, tu su Srbi najtanji“, mada bi svaka ozbiljnija analiza pokazala da se virus „japajaca“ ozbiljno primio u svim delovima nekadašnje zajedničke države.