Podeli
Dragan Popović kolumnista sajta nova.rs i sportski komentator
Foto: Privatna arhiva

Srpski fudbal, klupski i reprezentativni, ne košarka, odbojka, rukomet, vaterpolo, atletika, tenis...ne srpski sport generalno, nego baš fudbal. Fudbal i ono što ide sa njim i uz njega, slika su i prilika sveopšteg dešavanja u državi Srbiji. Organizaciono, takmičarski, moralno-voljno, kako god hoćete.

Znam da je na ovu temu ispisano bezbroj tekstova, da su pre mene isto ili slično konstatovali mnogi, ali i da je učinak posle tih medijskih istupa gotovo uvek bio skroman. Znam i to, da sam se uvek pitao zašto su svi ti pokušaji, da se makar oni koji revnosnije i poštenije prate sport otarase zabluda, suštinski ostajali bez uspeha? Činilo mi se tada, a ništa se nije promenilo do danas, da preko sportskih tema najjasnije možemo da tumačino neke društvene pojave, da poređenjem dešavanja u društvu i onoga što doznajemo prateći sportska takmičenja, najlakše dolazimo do “kopče”.

Rezultati fudbalskih klubova i reprezentacije mogu, ali ne moraju da budu merilo, tako da ću preskočiti naklapanja o razlozima ishoda susreta selekcija Srbije i Norveške. To ne znači da ću ih potpuno zanemariti i da ih neću pomenuti, ali će to biti u potpuno drukčijem kontekstu.

Pretpostavljam da naslućujete, kako mi cilj nisu konstatacije da je nešto loše ili dobro, jer za takav utisak nije neophodno biti fakultetski obrazovan, makar i “na mufte”. Hoću da izađem iz tog klišea koji nas ubija u pojam i zavlači decenijama. Sport, a naročito fudbal, u direktnoj su vezi sa državom i sve ono što je matrica za vođenje države, preslikano je na fudbal i njegove “prateće delatnosti”.

Pitaćete se, a zašto baš fudbal ?

Najpre, zato što se u tom sportu vrti najviše para, uglavnom dekretom raspoređivanih i zato što je dekretom formirano mišljenje da se tim sportom najviše ljudi bavi i prati ga, te mu dođe logično da se u njega najviše ulaže. Pokriće za “pranje” love na startu je uspostavljeno, zar ne? Sličnost sa ulaganjem u neke “nabudžene” projekte od opštenarodne važnosti, namerna je. Imamo tako situaciju da je nebitno ko će brinuti o prihodima od proizvoda ili projekta sumnjivog kvaliteta, samo nek proces teče. Zar vam ne liči to na stanje u državnim institucijama (resorima) gde se na bitnim pozicijama nalaze ljudi bez kredibiliteta? Bitno je samo da obezbede nesmetan protok novca i sistem rada. Ako se ponekad zapitate, zašto je baš taj i taj morao da bude selektor ili predsednik Saveza, kluba…, kad ima kompetentnijih i prihvatljivijih stručnjaka, eto vam odgovora.

A, kad smo već kod državnih resora, zar nam u fudbalu, recimo kao šefovi sektora za “kadrovsku politiku”, ne gazduju menadžeri? Koliko god da ih ima, bez obzira radilo se o klubovima ili reprezentaciji, njihovi igrači moraju da igraju, jer takva je podela dogovorena. Pa tako, u timu od dvadesetorice igrača (navešću kao primer), imamo petoricu igrača jednog menadžera, desetoricu drugog, trojicu trećeg, po jednog četvrtog, petog….Kao u vladi? Liči ! I niko se nikome ne meša u resor. Deluje prepoznatljivo, kad vidimo na terenu igrače koji ne funkcionišu zajedno, a obavezno su u timu.

Onda sledi, bar nama koji volimo sport i emotivnije reagujemo na nastupe reprezentacije, najbolniji deo. Tako sklepana selekcija, u kojoj se igrači nađu da bi otaljali posao i prevashono zadovoljili prohteve svojih menadžera, odaje utisak malodušne, nemotivisane, jednostavno gubitničke ekipe. Kao da nemaju osećaj za mnoge koji ih prate i bodre, za one čiji interes nije izražen samo u parama. Naravno, čast izuzecima, kojima patriotski zanos i dostojanstvo još nisu satrti.

Ako se, kao protiv selekcije Norveške, desi da proradi inat i želja kod nekih igrača, ne bi li dokazali da optužbe na njihov račun nisu opravdane, onda dođe i do timske pobede. Nažalost, dobijeni susreti, pristup utakmici i igra dostojna poštovanja javljaju se kao fenomen, a ne kao pravilo.

Baš kao u našem društvu. Tek kad “pritisneš” nekoga ili nešto (instituciju) da obavi posao kako valja, ili ga isprozivaš da nema pojma, a uzima lovu, ili mu obećaš da će biti dodatno stimulisan ako završi započeto na vreme, tek tada se nešto i uradi zadovoljavajuće.

S obzirom da je reč o fenomenu, a ne o pravilu i da nas srpski fudbal obraduje u intervalima od desetak i više godina, baviću se ipak onim što je bliže pravom merilu. I ne bih, kao godinama unazad, da me jednom pobedom kupe, resetuju i vrate u “status” ovce. Zato ću zadržati gledište, koje je formirano na osnovu činjenica, te samim tim ima više smisla. Zar nas nisu više puta razočarali, nego obradovali?

Situacija i odnosi u srpskom fudbalu, već zadivljujuće liče na one koje su zavladale u društvu. Neki su izabrani da igraju… kao tim deluju neskladno, selektor ih “ne dira”, a publike sve manje na tribinama. Ajde, što je nema na tribinama, nego je sve manje zainteresovana za rezultate. Sa druge strane imamo finu “stopu rasta”, defetističkog i kapitulantskog razmišljanja, kod onih koji su do juče grmeli na tribinama. Malodušnost se zapatila, a izgleda da je neko, baš revnosno održava i podržava.

Poslednji segment, od onih koji su meni posebno zanimljivi u nameri da preko srpskog fudbala opišem sistem, pripada medijima. Ni tu nema improvizacije, koliko god nas ubeđivali da je taj prostor slobodan. Neverovatno, na koji način je obezbeđeno “status kvo” pokriće za rezultate, bili oni loši ili dobri. Ako je nešto dobro urađeno, usledili bi hvalospevi, nerealna i megalomanska očekivanja, dizanje u nebesa… Porazi su uglavnom predstavljani po sistemu, mrzi nas učiteljica, ili to je naš maksimum, a svakako će biti bolje. Naravno, mislim na izgovore poput, loše suđenje, nedostatak sreće, neočekivane povrede i gomilu kojekakvih fraza i budalaština. Na isti način mediji reaguju i kad su potezi države u pitanju. Naklonost angažovanih (za pare ili obećanu karijeru), neupitna je, a reakcije su u roku od odmah. Svojevrsna kombinacija šlihtarskog obožavanja i tupavog pravdanja. Salve napada na nekoga ili nešto, mogu da uslede samo uz dozvolu. Ma, isto je i sa predstavljanjem uspeha, ili ukazivanjem na neuspeh, kada je reč o potezima koje vuku vlasti u Srbiji.

Dakle, samo pratite šta se dešava u srpskom fudbalu i gotovo bez greške ćete pronaći odgovore na mnoga pitanja i rešenja za dileme koje nam se nameću kao društvu. Voleo bih da se rešimo “kombinacija” i fraza koje nam mediji serviraju obelodanjivanjem nečega što svako vidi. Ili da uprostim, ništa nije slučajno i nema mesta čuđenju, zgražavanju ili kukumavčenju. U pitanju je posao i osim konstatacije da li je urađen dobro ili loše, meni bi prijalo da znam i to “za čije babe zdravlje” se taj posao obavlja? A, srpski fudbal, sa svim svojim “resorima”, fenomenalno je pomagalo u traženju odgovora.

Komentari

Vaš komentar