Četvrti je jul. Za razliku od SAD, ovaj je datum i dalje tačka podele u našem društvu. Generacija sam koja je odrastala uz Tik-tak, uz Mirka i Slavka, uz organizovane posete bioskopima da bismo gledali Sutjesku, Neretvu, Partizansku eskadrilu. Bio sam pionir, sa sve kapom i maramom. Međutim, nisu uspeli to da zapate u meni. Oduvek sam osećao da tu nešto ne štima. A onda sam dublje ušao u istorijska dokumenta. Zato, na današnji dan ide Ruda i ova pesma. I zato su za mene oni i dalje komunisti, ali ne i antifašisti. Ne borci za slobodu.
Na ove reči naša premijerka počinje da muca. Dekice sa značkama na reverima mršte svoje debele obrve. Koji borci za slobodu? Koju slobodu? Da li je građanin nakon njihove borbe za slobodu mogao da bira i da bude biran? Parlamentarna demokratija? Nema je? Pa nema ni slobode. Nema ni slobode u Srbiji koja je posuta masovnim grobnicama kao njiva kada po njoj seješ. Nema slobode kada pobiješ najmanje 25 000 nedužnih, “narodnih neprijatelja”, bez suđenja, bez pravde, bez krsta, bez oznake.
Gledam te drhtave, nasmejane dekice. Razmišljam kako li su tada izgledali. Da li su se i tada tako slatko smejali? Kome li su pripadali? KNOJ-u, OZNA-i ili nekoj drugoj formaciji? Nisu svi bili “oslobodioci” niti “antifašisti”. Neki od njih su upadali u tuđe kuće, izvlačili nedužne građane i odvodili na nepoznata mesta gde bi ih danima zverski mučili, da bi ih onda, bez suđenja ili presude, trpali u neoznačene masovne grobnice. Srbin Srbinu najslađe krv pije. Obimna dokumentacija koja potvrđuje predratnu tesnu saradnju ustaša i naših “antifašista” je dostupna.
“Nismo imali milosti, bili smo okrutni jer smo čistili smeće… To je tada bilo kao da sam Bog. Nije bilo propisa, a mogli ste da sudite i da odlučujete… Šta ja sada da se mirim sa nekim kome sam brata ubio… Srbija je većinom bila za četnike, ne za partizane, to vam ja kažem. Srbija je bila vezana za kralja, dinastiju, crkvu, koja je u duši naroda i intelektualce kakav je bio Slobodan Jovanović”, pričao je svojevremeno Jovo Kapičić za časopis Blic. Naš Jovo. Naš oslobodilac. Antifašista.
Borba za slobodu ište krv. Najslađe srpsku. Pa Kragujevac i Kraljevo ostadoše bez hiljada građana. Jednoga dana ću da pišem o tome. Koliko nas je koštala šačica pobijenih i ranjenih Nemaca. Nakon ulaska u Beograd znate li koga su najpre streljali naši antifašisti? Vatrogasce. Na Kalemegdanu. Imali su nesretnici nekakve uniforme na sebi. Smej se, deko, smej se. Kočoperno brani Peku, Koču, Leku, Jovu, Krcuna… Mirko, pazi metak. Hvala ti, Slavko, spasao si mi život.
U meni su se ta bratoubistva završila podizanjem prvog spomenika žrtvama “oslobodioca”. Znate li gde je? Ako volite da obedujete u kafani Grafičar znajte, brojne kosti nastadalih narodnih neprijatelja su premeštane dublje u šumu kada je građena. Ne boli me to. Boli me osećaj da proces još uvek nije završen. Da su ulogu tih antifašističkih intelektualaca preuzela njihova deca, preobučena u odela i kravate. Nema više kaljave krajiške čizme, došao je debeli mucavac preko Drine da satire mladost ovog naroda. Ratohuškači čudnih prezimena i geografskih porekla. Nakon toga neobični doktori koji lažu o broju preminulih, dok je najsmešniji virus sa Facebooka ubio najmanje dvadeset hiljada naših komšija. Kao antifašisti, lebac ti…
Srbija je država koja mora da nestane. Neće je sa globusa obrisati nijedan strani neprijatelj. Obrisaće je najispravniji među nama. Jedini pravi Srbi. Uber Srbi. Nosioci istine, nosioci pravde, nosioci kame. Naši oslobodioci će je preklati. I neka mlati nogicama u opancima, u nekom kanalu, dok joj se šajkača pod glavom natapa toplom krvlju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare