Piše Dejan Žujović: Priroda

Oduvek sam svoje Kraljevčane delio na one koji leti odlaze na kupanje na Ibar i one koji preferiraju Moravu. Moja ekipa iz ulice je celo leto provodila na peščanim sprudovima Morave. Iako ga nisam voleo, sećam se očeve priče kako su hvatali rakove u plićacima Ibra, i kako su pili njegovu vodu kada bi bili žedni. Kako smo se momčili, a uglavnom bili radnička deca, dobar deo mojih drugara je želeo da upiše vojnu školu i krene sigurnim stazama unapred određenog života.Onda se javio prvi problem u našoj uspavanoj varošici. Skoro svi dečaci su bili odbijeni zbog visokih vrednosti bilirubina. Kasnije smo saznali da smo decenijama pili vodu prepunu fenola, koji je Trepča ispuštala u Ibar. To je bio moj prvi susret sa ekologijom, mada tada nisam znao da se tako zove. Uglavnom, beskrajno dugo smo uzimali vodu iz cisterni, u gradu koji leži na dve reke. U društvu koje ti puni glavu da si imao jebene sreće da se rodiš u ovakvom bogatstvu voda i drugih prirodnih bogatstava.I sa mojom Moravom sam imao nesuglasica. Prva je bila što sam joj se toliko svideo kao dete da je htela da me uzme. I danas se sećam svog davljenja, tih mehurića vazduha koji iz mojih pluća lete ka sunčanom nebu. Nakon toga, kada bih ulazio po prvi put svake sezone u nju, ja bih joj šaputao “Nemoj mene, ja sam tvoj”… Koliko sam samo puta dolazio na njene obale i gledao je kako teče, crvena kao krv, jer su čačanske klanice u nju ispuštale sve životinjske ostatke koji su bili višak. Ili nepregledne bele trbuhe riba, koje su majmuni dinamitom tamanili do istrebljenja.To nije bilo dovoljno alavim zverima pa su počeli i njene obale da uništavaju. Siroti seljaci su svoje njive kraj nje prodavali, a onda bi mehanizacija ulazila u njih, skidala slojeve plodne zemlje i otkrivala dragoceni šljunak. Ubrzo, njene obale su ličile na mesečeve kratere.Sada, u te reke moja deca ne ulaze. Liče na govnjive kanale. Ne razumeju zašto svoj pepeo želim da izruče u tu splačinu, nekad zvanom Moravom. Ne shvataju da je ta reka moja mladost. Da sam prvu devojčicu primetio na njenim obalama. Na njoj stekao prijatelje kojima bih život poverio. I nikada me ne bi izdali.Pre par nedelja je održan ekološki protest za čist vazduh, vodu i zemlju. Sramota me da Ćuti priznam, ali nikakav govor nisam pripremio. Izašao sam, uhvatio mikrofon, pogledao tu masu, i održao trominutni pank govor. Kada sam spremao poziv za događaj, snimao sam se u majci sa znakom Public Enemy i rekao u kameru sa šakom na grudima, Ako znate šta je ovo, vaše mesto je u Nemanjinoj. Beograd mi je odgovorio kao da je neko pustio taj snimak, sa prisutnih do sto svojih građana. Drugi su imali pametnija posla.Dragi moji, na koju ćete vodu ovog leta izvesti svoju decu? Planirate izlet do neke planinske reke? Nema je više! U cevima je, ispod zemlje. Ne mora voda? Samo seoski turizam? Dobro vodite računa o kajmaku koji jedete. Zemlja na sto kilometara od Kostolca i Obrenovca je natopljena teškim metalima. To ide u travu, pa u kravu, pa…Nigde ne idete? Digli ste ruke? Mirno čekajte zimu. I one dane kada imate osećaj da vam je neko navukao kesu preko glave i steže je oko vaše guše. Sećate se? Onih dana kada je vazduh imao ukus, miris i boju? A vi besno ratovali preko tastatura, dok su nadležni zabrinuto premeštali mošnice iz leve u desnu nogavicu.Ponoviću ponovo. Svaka peta smrt u Valjevu i Užicu direktna je posledica zagađenog vazduha. Od deset obolelih od karcinoma pluća, jedan će oboleti zbog vazduha koji je udisao. Polovina vas koji doživite infarkt ili šlog biće žrtve zagađenog vazduha.Ja nisam školovan ekolog. Samo sam čovek koji je mnogo putovao i video kako reke, jezera, šume, mogu da izgledaju. I bilo mi mnogo krivo. Ja se nisam rodio u slamu Bombaja, i ne pristajem na ovakvu prirodu u svojoj zemlji. Imam obavezu da sve kako sam zatekao dam na uživanje svojoj deci. A plašim se da će priroda ove zemlje proći kao i vrline ovog naroda. Nekada bilo, sada se…Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram