Piše Dejan Žujović: O pustinji

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Sa setom se sećam kamiona sa ogromnim zvučnicima na sebi sa kojih ide ova pesma. Kako veselo, prepun nade, skakućem za njim. Tog dana u oktobru. Kasnije su mi žohari sa malo više gela na tintarama, i potkovaniji floskulama od prethodnika, sve ubili. Uspeli su da dozvole da vaskrsne svo zlo koje nam je jelo život i džigerice, gutalo sudbine i novac, pretvorilo nas u bezdušne bednike. A onda su demokratske gnu-antilope pregazile Zambezi i krenule put Serengetija. Masovno. Bez trunke sramote na licima. A naše guzice ostavile na izvolte. Pustinja u srcu… Darkwood Dub.

Godina mi je počela tako što sam se naglo prenuo i probudio. Sa šakom koju mi drži medicinska sestra. Ružno si sanjao. Odmaraj. Sećam se tog prvog jutra, oko pet. Umoran od disanja sopstvenim mišićima, u jednom trenutku sam pomislio da odustanem. Šta se, koj krasni, mučiš više? Proživeo si dva života, sve si prošao i sve video. Prepusti se lepo. Odustani. Ne muči više sebe. I tog trenutka sam ga osetio. Kako prolazi kroz zidove i dolazi po mene. Čak mi se učinilo da sam ga i video. Skupio sam pesnice i pomislio – dođi, mamu ti jebem, ovim ću te šakama zadaviti. Ne idem ja nigde…

Sećam se i dobre energije i emocija koje su mi uputili toliki, poznati i nepoznati, ljudi. Sećam se knedle u grlu dok sam to čitao. Dok sam slušao svoje kolege i bezbroj zaposlenih na Dedinju koji su mi dolazili u posetu. Sećam se i ko ni slovo nije poslao. Ni jedan poziv uputio. Sećam se i tragova njegovih krivih stopala na stolici u prostorijama Pokreta. Opljačkanog. Pokradenog. Sećam se presretanja nepoznatih ljudi na Bulevaru kada sam krenuo u prvu šetnju. Ponovne knedle u grlu i nakostrešenog potiljka od emocija.

Ovu godinu su mi obležila i bezbrojna pitanja preko društvenih mreža na koja sam odgovarao koliko sam mogao. Sećam se nerviranja kada mi pošalju poruku dužine osrednjeg romana. Vreme i energija su morali da se iznađu. Ljudi su bili u nevolji. Sevap je. Ovu godinu je obeležilo i beskrajno trošenje snage na osobe koje me nisu razumele. Koje su uvek znale bolje. Koje su od našeg društva pravile ostvarenje sterotipa o Balkanu. Tamnom vilajetu. Beskrajnih sati sa obolelima. I kada sam to želeo i kada nisam.

Ipak, ova godina ima samo jednog šampiona. Vukašina. Malog čoveka koji će jednom da poraste, i nadam se, nastavi pišanje uz vetar svog oca. Pameću svoje majke. Srcem svoga dede. Dan kada sam otišao po njega, sa svojom princezom, najveštijom kradljivicom moga srca, bio je predivno sunčan. Malog, dundastog stvora, sa beskrajno lepim prstićima smo dugo čekali da ga spuste sa odeljenja. I bili smo beskrajno radosni što je tu.

Ova godina je prošla i u naganjanjima sa ekipom na vlasti. U jednom trenutku sam zaključio da ih treba samo zajebavati. Da ne zaslužuju dubokoumne analize. Jedan se vojnik države i naljutio pa potegao krivičnu prijavu. Srećom sud je, verovatno, zaključio da čast i ugled ne mogu da se povrede ako ne postoje.
Prođe i ova godina. U pustinji. Ali, bar bez pustinje u srcu…

Sve najbolje, ljudi, u narednoj! Da u njoj sačuvamo svoje reke, svoje njive i livade. Da uživamo u čistom vazduhu. Da sačuvamo svoje duše i naredne godine. Da ispratimo ovu istorijsku anomaliju zanavek u istoriju i da razvijemo mehanizme da se ovako nešto nikada ne ponovi. Da konačno budemo ponosna deca svoje zemlje čije ćemo ime uzdizati svojim znanjem, svojom čašću i dobrotom… U to ime, daj još jedan produženi sa dve kocke leda…