0
Daleko je Leskovac. Bio par puta, imam dobre kolege dole. Ali, ponosan sam na jednu stvar. Što u tom gradu poznajem jednog momka. Nikada ga nisam sreo, nikada zagrlio, ali se razumemo. Eldorado.
I jedva dišem dok slušam ovu njegovu pesmu. I meni nedostaje moj ćale. Ponekad pišem o njemu. I dalje pizdim što mi bar jednom nije ušao u san. Možda će večeras? Sećam se da sam u Cvetkama stao na stopu nečijeg groba i održao govor o svom ocu. Znao sam kome pričam i šta želim da im kažem. Da je moj ćale prošao pet nečijih života. Da je moj ćale, možda, prerano otišao, ali da je imao srce za trojicu. Moj ćale.
Svakoga dana pomislim na njega. Znam da bi mi lupio šamarčinu zbog mnogih stvari, ali i da bi bio ponosan na svog sina. Znam da bi mi rekao: “Čuvaj se”. Znam da bi mi pričao da ima mnogo onih koji bi pre mene trebalo da dignu glavu i napuše kurcem ove debile. Znam i šta bih mu rekao. Da me vozi naš kameni gen. Znam i da bi me ogovarao, ali da bi mu srce bilo kao kuća.
PROČITAJTE JOŠ:
Moj matori je bio fajter. Gospodar ferke. I imao je status u gradu u kome živi. Status se ogledao u pogledu moje majke kada priča o njemu. Toj ljubavi i divljenju. I dan-danas, par godina nakon što je otišao od nas. Volim da sednem na njegov grob i da mu kažem, „Šta da ti pričam, kada ti već sve znaš?“ Znam da me pratiš, šta god da radim, buđavi… Nedostaju mi tvoje lepe oči, bre. Nedostaju mi one noći u našim ljuljama iz kojih gledamo zvezde i cepamo ouzo. Ona svitanja sa kevinom kafom ispred garaže. Odlasci na našu Moravu. Tvoje blinkerisanje. Skobalji u mreži.
Moj otac je bio miran čovek, šaljivdžija. Uoči petog oktobra je bio privođen zbog pandura koje je pobacao u prašinu nakon pesnice kroz otvoren prozor njegovog večitog belog jugića. U kraljevačkom SUP-u je bio lisicama vezan za gelender i svi su mu se javljali dok je on nonšalantno bio oslonjen na taj isti gelender. Oslobođen je nakon par sati. Ne može policajac da udari mog matorog a da ne doživi direkt koji te šalje na patos. Toliko je kraljevačkih šmekera to naučilo, pa je i kosovski kadar u našoj policiji.
Kad se razboleo lekari su rekli da ima 2 odsto šanse da pregura dve godine. Moj otac je prejebao statistiku za par dana. Kao da je hteo da kaže da jebeni karcinom pluća nije ništa. Bez jednog trenutka samosaželjanja. Pokazao mi je kako se muškarac nosi sa najtežim situacijama. Dve godine smo proveli na VMA. Sećam se svakodnevnih svađa da pojede hranu koju sam mu donosio. Naših šetnji u krug. Odlazaka za Kraljevo. Njegovog šoka kada mu je opala gusta, crna kosa nakon hemioterapije. Mog brijanja lobanje da bih mu pokazao da je kosa precenjena. Naših razgovora kao da nas čeka sutra. A svesni smo bili nemogućnosti srećnog kraja. Raspadanja moje duše. Beskrajne tuge. Ali i ponosa što me je takav čovek iskovao. I deset bih godina svog života dao da mogu da ga zagrlim bar na minut.
Kažu da čovek zaista umire kada ljudi prestanu da pričaju o njemu. Moj ćale nikada neće da ima taj problem. Živeće dok traje ovo moje dronjavo srce. U oku žene koja me gleda. U psu kojeg šetam. U kafani sa šarenim stolnjacima. U čašici prebojenog pića. U pesmi o Ibar vodi. U onoj kući kojoj najdraže odlazim. U onoj šljivi koja me modrim darovima dočekuje. U vrisku drugara kada me vide u Dragiše Mišovića. Jedva dišem…
****
Bonus video: Ćale ovo je za tebe
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare