Piše Ana Vučković: Sve može

To je bila knjiga nazvana ambiciozno 20 vek, bila je kockasta, crna, elegantna, a unutra je bilo i tekstova, ali ponajviše fotografija - hronološki, od početka veka, pa do kraja, nizali su se i preplitali prizori tek započete Ajfelove kule, sahrane Oskara Vajlda, Jasera Arafata, Felinija sa kamerom, zapaljenog Jana Palaha. Vrlo dramatično štivo, koje nam pokazuje lice i naličje tobože civilizovanog sveta, podsećajući nas na to da nema idealnih vremena u širem smislu, da se neprestano vode ratovi, dešavaju nesreće, ali i da neki srećniji ljudi koji nisu u žarištima i nuklearnim pečurkama pišu pesme, šiju najlepše haljine i snimaju filmove za nezaborav.I ovo vreme je i grozno i lepo, sve zavisi kako ustanete, koliko ste empatični, kakve su vaše životne okolnosti. Nisam od onih koji glorifikuju stara vremena, iako volim tu retro odrednicu. Nisam ni neki posebni futurista, nije da me posebno zanima šta će biti za sto godina. Ono što sam shvatila da sam i pored svega užasnog što se dešava zadovoljna što živim baš sada. Ako stavimo ad acta horore koje ljudi i države priređuju jedni drugima od pećine pa do sada, ovo je jedno vrlo uzbudljivo vreme za živeti u njemu, ako govorimo o umetnosti u širem smislu.Naježim se kad čujem ljude kako govore da više nema velikih romana, velikih filmova i značajnih umetnika. Samo da pogledamo poslednjih trideset godina eto ti Fabra, Sorentina, eto ti Marine Abramović, i fenomena Ferante i Knausgora, pa ko šta voli nek‘ izvoli. Sve me zanima, i ono staro, i nova čitanja, uzbuđuje me činjenica da neko stvara predstavu "Olimp" ili kao Lav Dijaz snima filmove od deset i više sati, zanimaju me i vojvođanski dvorci ili i hoteli kao iz filmova Vesa Andersona, volim što reperi citiraju filozofe, što u njihovim pesamama mogu da čujem i omiljeni foršpil Južnog vetra i neku zaboravljenu soul pesmu iz šezdesetih,koju ne prepoznam odmah, pa moram da šazemujem, volim što mogu da čitam viceve koje mogu da razumeju samo fizičari ili lingvisti, jer barataju samo onim što je njima poznato, što ljudi citiraju i kompiliraju, jer ni to ne može svako. Volim što nadograđujemo značenja, stvaramo nova, što "Hamleta" možemo čitati i kroz fejsbuk šemu u kojoj se Ofelija check-in-ovala u jezeru, što postoje mimovi u kojima klasičnim slikama iz istorije umetnosti beskrajno duhoviti, a često anonimni kreativci dodaju zabavne dijaloge, stvarajući sasvim nove kontekste i razumevanje svega.Volim što je neko napravio stranicu na kojoj se animirani Strindberg igra sa helijumskim balonom, što slikari na svoja platna stavljaju i Džej Zi-ja na pijaci i digitalne nomade koji čuvaju ovce u Berlinu. To su ljudi koji se igraju, a sebe ne shvataju preozbiljno, stvarajući nešto što hvata i stvara duh vremena, pa će se jednom i na taj način čitati sadašnjost. Da nije bilo kanona i tradicija, ne bi bilo ni svega ovoga sad, čak ne bismo ni mogli da se igramo da tih utvrđenih vrednosti i svima prepoznatljivih slika nije bilo. Baš zato je lepo znati da postoji sve više nas koji volimo i ovo i ono, koji obožavamo kada na humorističkoj stranici "Nacionalistički intergracionizam" osvane slika Kolumba sa natpisom "Put me zove moram poći" ili slika Marksa koji kaže "Neka, ja ću platit". Za mene je to dokaz da, i pored svega živimo u jednom od možda ne najboljih, ali svakako u jednom od zabavnijih svetova.