Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Da, ljudi imaju neka uverenja, neka svoja stara načela, neke su stvari deo ili relikt vaspitanja, nešto kulture u kojoj smo ponikli, ali ima i onih priča u koje ubeđujemo sebe da nam bude lakše, priča koje smo sami sebi smislili i kojih se držimo.

Jedno je ako je neka životna teza samo moja, ali kada krenemo sa generalizacijama, to je već nešto drugo. Primetila sam kako svi smišljaju teze i postulate da opravdaju neke svoje životne odluke ili okolnosti. Sretnem koleginicu, ona ne može da veruje da mi dete još ne ide u vrtić, njeno je od prve godine u jaslicama i to je prava stvar, deca sve nauče, socijalizuju se. Ja njoj pričam kako baš mislim da je lepo da duže budemo zajedno i koliko je sjajno što moje dete još ne ide u vrtić, jer tako stvara kod kuće temelj ljubavi i pažnje koji niko ne može da mu oduzme.

Ubeđujem ja nju, ubeđuje ona mene, obe mislimo da je nešto bolje jer je naš izbor. A nije samo naš izbor, nego malo i sticaj okolnosti. Ako moraš da radiš i nemaš kome da ga ostaviš, ubedićeš sebe u to da mu je bolje u vrtiću i da je to višestruko korisno. I onda ćeš da ideš i propovedaš to hipi majki koja nema klasičan posao i koja nekih dana po ceo dan vija sa detetom po kraju, a nekih ga ostavi svojoj mami. Isto tako ću ja sebe da uverim da je mnogo bolje da je dete duže uz mene, iako bi mu možda svarno bilo lepše da se igra sa drugom decom. A istina je negde na sredini.

Mi živimo u kući koja je vlasništvo moje mame i super nam je jer živimo u istom dvorištu, pijemo kafu, pričuva nam dete. Ali da, jednim delom sam sebe ubedila da je to najbolji skript zato što mi se ne uzima kredit, a nemam svoj stan. Da mi neko da stan, naravno da bih se preselila i da mi ne bi bilo problem da se drugačije životno organizujem. Da li bih se tad grozila ideje da neko živi tako blizu ili još gore – sa celom porodicom, kao one velike italijanske familije? Sada u ovoj fazi možda ne.

Zato što je toliko različitih kombinacija zbog kojih je neko srećan. To je do zrelosti. Svestan si toga da ima milion razloga da ljudi dobro funkcionišu. Tako neki ljudi vole da idu svake godine na isto mesto na letovanje. Ja ne. Ja sad mogu da se hvalim svojim nemirnim avanturističkim duhom. I da, istina je, hoću da vidim što više mesta na svetu. Ali istina je i ta da ja nemam to svoje mitsko mesto na koje sam odlazila i godinama letovala, a da tamo mogu i dalje da odlazim. I to je lepo, lepo je kad neko ima Rose, Hvar ili Ljutu da ide svake godine. Sve je lepo. Važno kako to shvatiš. Samo je važno ne samozavaravati se i ne terorisati ljude svojim stavovima kao velikim istinama, aksiomima. I da, ok je sasvim da svako iskaže svoje mišljenje ili da kaže razloge zašto je to tako.

Santorini je precenjen. Tamo doručak košta pedeset evra, ja za te pare mogu ovo ili ono. E, care, nije precenjen, nego ili nemaš ili nećeš da daš pare. Eto, to ću reći sledeći put nekome kad počne tu priču. Samo budite iskreni. Idemo ovde jer je to naš budžet, dete mi ide u vrtić, jer nemam kome da ga ostavim ili ne mogu samo ja njime da se bavim, živimo svi zajedno jer volimo. Samo budite iskreni sa sobom, a svi znamo, svima nam je u glavi ono što bismo voleli, kao i ono što je datost i na koncu – realnost. Da, ima ljudi koji baš zaista vole kako žive, ali više je smišljača opravdavajućih priča. Ja baš volim haljine sa lastišom, komotne, da mogu da u njima opustim stomak. Da, ali da imam zmijsko telo, možda mi haljine s lastišom ne bi pale na pamet. A možda i bi. Sve je super, sve je ok, samo budite iskreni i budite realni.

Komentari

Vaš komentar