Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Dok ovo pišem na jutjubu se polako privodi kraju proslava rođendana Džoa Stramera. Neko bi rekao da je to u njegovom odsustvu, ali tako ne misle Džim Džarmuš, Lusinda Vilijams, Tom Morelo, Stiv Bušemi, Met Dilon i još hrpa nekih muzičara, glumaca i generalno raznih super ljudi koji manje ili više uspešno, ali sa mnogo srca pevaju njegove pesme i pričaju priče o njemu.

Kakav je to super tip bio, po svim stavkama i sad se sećam, kao da nije bilo pre osamnaest godina kako sam u tmurno, maglovito decembarsko veče izašla sa pretposlednjeg časa popodnevne smene u školsko dvorište i čula od drugara kako je od srca umro Džo. Dovoljno sam mlada da se ne sećam kada je otišao Elvis, Lenon, pa čak ni Kobejna se ne sećam, iako sam već bila velika desetogodišnja devojka. Ali za Stramera se sećam.

Od kada znam za njega nekako mi je zanimljiva ta biografija, ta egzotika rađanja u Turskoj, otac diplomata, knjige i putovanja, a onda odbacivanje svega, kako to obično biva, i jedna velika misija, borba za socijalnu pravdu i mnogo zabave, devoka koja se zove kao šampon, jurnjava armadilja među kaktusima i mutna Temza, vožnja po vrelinama Andaluzije.

Negde sam pročitala da je Džo bio kum Lili Alen, jer se družio sa njenim ocem, glumcem Kitom Alenom. Zamisli imaš takvog kuma, iako ni moj kum nije loš. Ali zamisli taj početak života da ti je kum Džo Stramer. Verovatno je nije krstio u crkvi, možda joj je samo dao ime – Lili Rouz, kao što je i svojim ćerkama nadenuo zabavna imena Lola i Džez. Volim svoje predstave o nekim ljudima, a Džo deluje kao neko sa kim bi bilo zabavno ići u bar, piti i smejati se. Dobar tip u svakom smislu.

I zato sam vikend provela praveći pravu i zamišljenu musaku. Prava musaka bila je od krompira, patlidžana i pečuraka, a ova druga takođe je imala tri sastojka – Stramera, Springstina i Stjuarta. Tri S. Čistunci bi mi možda zamerili na Rodu Stjuartu, sa grebljavim vanvremenskim vokalom, ali Roćko je kul u svim svojim fazama, pa i u onim u kojim ranih osamdesetih poskakuje i nosi žutu majicu, plavi sako i roze pantalone.

Njegovi prašnjavi bluzerski dani, pa soul, pa disko, pa sentiši, sve to klizi sa gramofona. “In a Broken Dream”, pa “I Don’t Wanna Talk About It”, inače moj i muželjev prvi svadbeni ples, pa i “Young Turks”, gde ga se čistunci već odriču što je zajahao na talasu trenda. Preko krompira slažem patlidžan i evo Gazde i dugosvirajuće “Point Blank”, a onda postajemo prisniji uz “I’m on Fire”.

Pečurke su moj Džo, pikantne su, a pada mi na pamet i da je on bio vegetarijanac, i ne bi išlo da sam kupila junetinu. I ređam, jedan red, drugi, treći. Ima dana kada mi se ne priča ni sa kim, kad bih samo tako pravila ručak i slušala muziku, pričala sa gramofonom ili sa šnitama povrća, uljem i daskama za sečenje, a na mojim daskama su Elvis i Džejms Din. To su one daske sa doživotnom garancijom, pre ćeš se ti slomiti nego one, tako barem kažu.

Ja se neću slomiti, barem ne danas, jer je danas dobar dan kada se ručkom i muzikom slavi život, moj, tvoj, Džoov. A sledeće nedelje je rođendan Van Morisonu, još jednom geniju, koji je na svu sreću i dalje među nama. I to će biti fešta.

Komentari

Vaš komentar