Piše Ana Vučković: Čvarci i kavurma

Šta vidimo na tom primeru? Čoveka koji neće da bude uvučen u tuđu priču, nego ga interesuje ono što ga interesuje. Njemu je na umu nešto, a oni mu razbijaju koncepciju i maštanje o prehrambenim radostima svojom mukom. E pa nećemo tako! Nego ću ja da vam uzvratim kontrapitanjem. Genijalno! Sad možete da kažete, pa šta, jaka mudrost, smešno je, ali ne učitavaj dodatnu filozofiju u to, ali ja vam kažem da je ne biti uvučen jedna od najsjajnijih stvari koje sebi možete da pružite. A uvlače nas svakog dana i mi dozvoljavamo. Prva ja. Svakog dana i bez zaskakanja na ulici i lutajućih reportera i mikrofona uperenih u lice, mi bivamo uvučeni, samo zato što to dozvoljavamo. Zato što mislimo da smo dužni da učestvujemo. Nisi dužan ništa, osim da platiš porez, možda i infostan, možda, a pogotovo nisi dužan da besplatno deliš svoje mišljenje, ako ne želiš.Sad će se pojaviti neko ko će sigurno početi pričom o socijalnim mrežama i našim sveopštim rasipanjem svega i svačega intimnog, kao da nam nije sveto. Jeste, ali na to pristajemo sami. I tu možeš kao što sam ja odlučila, da kačiš šta ti volja - slike preskupih prelepih stanova, božanstvene arhitekture, sladoleda i pesama. Možeš ponekad i nešto za šta goriš, svako po svom nahođenju. Ali ako ne želiš, ne moraš ništa.Pogotovo je čupavo za ljude sa javne scene, koji misle da moraju da se odmah postave spram svih novih vesti, javnih potresa, dnevnih dešavanja, da podrže ili javno osude. Ne moraš da se postaviš ni spram čega ako nećeš. Apsolutno možeš opušteno kada te pitaju za dešavanja u SANU da kažeš da te zanima gde su na kojoj pijaci dobre paprike za punjenje, a gde su kvalitetne anatomske cipele. Ja sam sama milion puta bila uvučena, i sve sam dozvoljavala. Išla sam negde znajući da od mene očekuju da kažem šta mislim o tome što sam jedina žena u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, o žiriju, btw retko me je ko zaista pitao o mojoj knjizi i drugim dobrim knjigama. Pričala sam o pandemiji, vakcinaciji, Kosovu, o onome što znam ili ne znam, o tome što me zanima ili ne, samo zato što sam mislila da sam dužna da to radim. Milion puta sam htela da kažem da ja zaista želim da kažem koliko je sjajna knjiga Magdalene Blažević ili koliko sam uživala čitajući Filipa Grujića, koliko je dobro da nekad malo gledate i svoja posla, jer ako stalno gledate polemike i prepiske, nećete stići ništa. Volim da sa drugaricom Jelenom Paligorić Sinkević idem Bulevarom i raspredam sve te fenomene i mnoge druge, da ogovaramo ljude iz kulture koje znamo i ne znamo, ali to je samo naše i to zavisi od toga kako se osećamo. I to je između nas dve. Ali da, treba da učimo malo svi od kavurma-čvarci čoveka i da nametnemo svoje teme. Šta su moje teme manje vredne od tvojih? Meni se baš danas nešto priča o art-dekou ili o gitarskim soloima, pa što se ti ne prikloniš meni? Ne, jer je važno biti aktuelan i relevantan.Setila sam se jedne genijalne pesme iz ranih dvehiljaditih. Izvođač je Liam Linč, a pesma je United States of Whatever. E to je moja himna i tako treba!Ono što mi je mrsko koliko i teror važnih pitanja je patetika. Koliko je bilo prepatetičnih opraštanja od ovog ili onog. Ali o tome u nekom sledećem tekstu. Do tada, ne želeći da budem patetična samo ću ovde napisati stihove nedavno preminulog autora, njegove meni omiljene pesme, koja koincidira sa ovim mojim tekstom:Ja pevam svoj blues bez namere bitneI najveće ribe za mene su sitneJa sa strane samo posmatram taj svetJa pevam svoj blues u vrtlogu gluvomI pitam se šta rade ribe na suvomA to je bar rutinska stvarRutinska stvarP. S. Gde je najbolja ribarnica u Beogradu?