Ogledalce „Liciderskog srca“: Piše Ivan Mrđen

Na festivalu će, igrom slučaja, učestvovati tačno 17 dečjih ansambala iz 11 zemalja, Španije, Kirgistana, Meksika, Poljske, Rusije, Bugarske, Nemačke, Turske, Slovenije, Bosne i Hercegovine (Republike Srpske) i Srbije.

Organizatori ove sada već svetski poznate manifestacije su članovi Udruženja građana “Era”, osnovanog pre 23 godine, kao nevladina, neprofitna organizacija sa ciljem očuvanja i predstavljanja naše nacionalne baštine.

Vremenom su, kako je festival “rastao”, i po broju učesnika, i po broju zemalja iz kojih su pristizali mladi folkloraši, i po širini lokacija na kojima se održavaju različiti programi i koncerti, ovim plemenitim ciljevima dodavali i upoznavanje različitih kultura i običaja, širenje i negovanje prijateljstva među ljudima sa svih kontinenata, prevazilaženje svakojakih ograničenja nametnutih istorijom, politikom ili, jednostavno rečeno, svime što je sasvim suprotno od prirode tradicionalne igre, posebno u dečjoj interpraticiji…

* * *

O “Liciderskom srcu” sam proteklih godina, priznajem, manje pisao a mnogo više pričao sa jednim od najagilnijih članova Organizacionog odbora, gospodinom Mitrašinom Jovanovićem, inače redovnim gostom mog omiljenog restorana “Stari bunar”, zadnja pošta Dušanovac.

Moj prijatelj mi je zamerio što sam jedne godine kad je prethodni stanar palate na Andrićevom vencu, koji se jedini držao svojih ustavnih ovlašćenja, ne samo primio delegaciju i grupu učesnika festivala nego se i sam u’vatio u kolo, to ironično prokomentarisao u “Blicu” kako je, eto, i predsednik makar tog dana imao nekog posla, a i inače je navikao da igra kako mu drugi sviraju…

“Pusti politiku i političare, oni budu i prođu, mnogo je važnije ovo što mi radimo za folklor i za decu, da čuvamo tradiciju i negujemo ljude koji će u budućnosti na svet gledati sa mnogo manje predrasuda i isključivosti”, rekao mi je Mitrašin tom prilikom, što je na sličan način naglašavao i u svim narednim razgovorima na ovu temu.

Zbog toga se nije naljutio što sam nekoliko godina godina kasnije, posle zaista impoznatne konferencije za štampu u svečanoj sali Skupštine grada Beograda, kad je prisustvom nekolicine ministara demonstrirana velika podrška države festivalu “Licidersko srce”, na našem portalu morao da napišem kako istovremeno ista ta država ne čini ništa da zaštiti decu i omladinu iz Kulturno-umetničkog društva “Branko Cvetković”, nasilno izbačenu iz njihovih prostorija na uglu Sarajevske i Miloša Pocerca.

A sve na polzu državnog sindikalnog mezimčeta Lj. H. Orbovića…

* * *

Licidersko srce je tradicionalni srpski suvenir, dekorativni kolač u obliku srca, koji je nekad bio simbol ljubavi i simpatija, a danas se često koristi kao poklon u raznim prilikama. U prošlosti su ga momci poklanjali devojkama kao znak simpatije, a devojke bi se, ukoliko im se uzvrati ljubav, ogledale u malom ogledalcu koje se nalazi u sredini…

Licidersko srce je prvenstveno dekorativni predmet i nije namenjen za jelo, iako se pravi od medenog testa i ukrašava raznobojnim glazurom i raznim detaljima. Zbog toga se nekako ustalilo uverenje da je najvažniji deo ovog poklona, u stvari, to malo ogledalo, u kome može da se vidi i prepozna mnogo više od pukog odraza.

* * *

Ove godine, kao nikad ranije, organizatori “Liciderskog srca” morali su realno da pogledaju u ogledalo aktuelnih političkih tenzija u gradu na Đetinji i uopšte Zapadnoj Srbiji. Prošlo je tek nešto više od mesec dana od višednevnih blokada saobraćajnica, probijanja policijskog kordona, sukoba sa žandarmerijom ispred policijske stanice, hapšenja i privođenja, dovođenja batinaša iz drugih gradova, mnogo je ozleđenih i ozlojeđenih da bi se sve to tek tako zaboravilo…

Sve se to odigravalo uz više nego vidljivo sakrivanje aktuelne užičke vlasti, pa je sasvim razumljiva bojazan da bi pojavljivanje njihovih najvažnijih predstavnika na svečanom otvaranju moglo da baci ogromnu senku na sve što je “Licidersko srce” do sada postiglo i šta zaista znači.

U međuvremenu su organizatori razgovarali i sa najistaknutijim likovima s druge strane ovdašnjih političkih barikada. I njima je sugerisano da u ogledalu “Liciderskog srca” vide ono najvažnije, foklor, decu i tradicionalnu ersku gostoljubivost.

* * *

Ponekad mi se čini da mi u zemlji Srbiji živimo u replikama nekih starih filmova, televizijskih serija, pa čak i stripova…

Mitrašine, druže, izvini, ali mene ovo primirje u Užicu, za koje se iskreno nadam da će potrajati i posle ovogodišnjeg festivala, pomalo podseća na onu antolgijsku scenu iz “Mućki”, kad na ulicama Pekama policija i demonstranti prekidaju međusobnu makljažu dok ne prođu Del Boj i Rodni u onom njihovom žutom automobilu…