Niko slobodan i nezavistan ne bi trpeo ovaj režim. Da li to znači da ga podržavaju zarobljeni, ucenjeni i plaćeni?

Iz nedelje u nedelju predsednik Vučić se javlja javnosti da bi je dodatno zbunio, uznemirio i anestezirao brojnim stanjem jedinica mazuta u robnim rezervama. U međuvremenu, Srbija se ozbiljno primiče scenariju u kojem će, u najmanju ruku, biti problema sa nestašicom goriva, zbog toga što naše tržište u mnogome zavisi od kapaciteta NIS, rusko-srpske kompanije pod sankcijama Stejt dipartmenta.

Mapa puta za izlazak iz ove krize je jednostavna: potreban nam je otkup ruskog vlasništva iz naše naftne kompanije, a, ako ruska strana na to ne pristane, potrebna je nacionalizacija ovog, za nas, preduzeća od vitalne važnosti. Kao što rekoh, stvar je jednostavna.

Sva komplikacija počinje i završava se na pitanju povezanosti Aleksandra Vučića i njegovog režima sa Kremljom, koji, naravno, odbija prodaju svog udela u vlasništvu NIS. Putin to radi ne da bi izbegao poslovne gubitke (NIS čini minoran deo Gaspromovog investitorskog portfolija), nego da bi Srbiju vezao za sebe i naterao je da mu se pridruži u frontu protiv Ukrajine i Zapada generalno.

Takva "poslovna" strategija nije ništa drugo do agresija na Srbiju, ne oružana, već diplomatska i energetska. I uprkos tome, problem, ponavljam, nije značajan, pogotovo zbog toga što ga se makar od početka 2025. godine moglo lako anticipirati. Jeste, Kremlj sada koristi gasni sporazum kao teg oko vrata srpskom rukovodstvu kako bi se odbranili od pomenute nacionalizacije. Predsednik je, konačno, tek juče pomenuo da izvore snabdevanja gasom tražimo i na nekim drugim mestima, ali o energetskoj diversifikaciji je trebalo misliti ranije. Sad je, čini mi se, kasno.

Pitam se kako je predsedniku ova drama izgledala iz prvog reda. Da li ga je naročito uznemirila (ne verujem), da li mu je dobro došla kao razbibriga i pokrivalica za opšte političko rasulo koje vlada u zemlji (nije usključeno da jeste), kakve planove ima da je spinuje i u kom pravcu? U svakom slučaju, pomenuta nacionalizaija ili prodaja će se svakako desiti do 15. januara, a do tada ćemo gledati jedan od ova dva scenarija: ili maloumnu satanizaciju Putina u kojoj će Informer morati da retroaktivno menja svoju naslovnu stranu s početka agresije na Ukrajinu (tako da sad Rusija bude ta koja je napala Zelenskog, ne obrnuto, kako je primarno objavljeno), ili kukanje na zli Zapad koji nam, evo ponovo, uvodi ničim izazvane sankcije.

#blockquote_0

Takođe, mislim da je na mestu pitanje da li je jučerašnja dramatična konferencija (na kojoj nismo čuli praktično nijednu novu informaciju) zapravo bila pokušaj da se unapred skrene pažnja sa naloga za privođenje Nikole Selakovića, ministra kulture u vladi Đura Macuta, koji se sumnjiči za zloupotrebu službenog položaja u aferi Generalštab. Premijer Macut nam se nije javio na telefon da prokomentariše ovaj nalog (koleginici Jelovac sam nagovestio da je možda imao popodnevnu dremku, ipak je poziv stigao oko 15h), a predsednik se, čini se, javio nekoliko sati pre, na ovoj suvišnoj konferenciji.

O liku i delu Nikole Selakovića, pitomca mračnog Nomokanona iz dana svog studentskog bunta na Pravnom fakultetu, neću trošiti reči. O njemu je sve rekla poruka koju je uputio svom partneru u zločinu, nesrećnom direktoru Zavoda za zaštitu spomenika koji je priznao krivicu za falsifikovanje dokumenata vezanih za Generalštab, u kojoj je bivšu rukovoditeljku Zavoda okarakterisao rečima: "Ozbiljan ustaša". U pitanju je, dakle, čovek koji zaista živi uveren u to da je Srbija u ovom trenutku pod napadom Maksa Luburića, što je možda i strategija za izbegavanje krivične odgovornosti u ovom slučaju (po osnovu neuračunljivosti, jasno vam je).

Sve u svemu, niko slobodan i nezavistan ne bi trpeo ovaj režim, kad ga čovek pogleda ovako ogoljenog, kao u ovoj kolumni. Da li to, vice versa, znači da ga podržavaju zarobljeni, ucenjeni i plaćeni? Da, to znači baš to.