0
Nisam imala ni tri godine kada je baš veliki deo sveta govorio da su "Srbi zločinci", a ja sam bila Srpkinja i nisam bila nikakva zločiniteljka, što bi se reklo. Imala sam nekih 11 ili 12 godina kada su mi bombe letele iznad glave dok je moja mama radila u Domu zdravlja, inače "označenoj lokaciji". Nisam razumela čime smo nas dve to zaslužile.
POGLEDAJTE JOŠ:
Od te ratne operacije neki moji vršnjaci i dalje imaju traume – iracionalan strah od mostova, anksiozni napadi usled svega što liči na osećaj bespomoćnosti… A tu je i rak, koji je u epidemiji zadesio mnoge gradove po mojoj zemlji u godinama nakon bombardovanja. Obolevali su čak i vojnici koji su „nas gađali“. Sve to je u baš velikom delu sveta nazivano nekakvom pravdom. Ljudi koji su bili protiv nas su zvanično bili na strani pravde. Raznorazni analitičari su u svojim bezbednim televizijskim studijima na različitim krajevima planete, govoreći jezike koje tada nisam razumela objašnjavali kako je pravedno slanje bombi na Srbiju, iako sam u Srbiji bila ja i mnogo dece poput mene.
Ne znam koja je to pravda. I ne znam ko normalan može da u jednom ratu deli ljude na državljane ovih ili onih, ili pripadnike ove ili one veroispovesti. Nije rat fudbalska utakmica pa da kažeš „Navijam za plave!“, i da ostaneš dobar čovek posle toga.
Strašno sam mnogo razmišljala o bombardovanju Srbije u ovim danima kada gledamo užasne prizore iz Pojasa Gaze. Opet su sa svih strana analitičari, diplomate i ostali seratori koji s bezbedne razdaljine objašnjavaju čovečanstvu koja je strana zapravo jedina strana pravde, i to u sukobu koji traje neverovatan broj decenija. Svi imaju neke svoje interesne grupice i ekipice kojima hoće da se dodvore tako što će mahnuti jednom ili drugom zastavom. A rat baš nikako nije fudbalska utakmica. Makar mi na Balkanu to znamo. Kad mahneš zastavicom jednih šalješ poruku da je OK što deca ovih drugih ginu. A nije. I ne sme da bude. Ako posle svih ovih vekova nema naznaka da počinjemo da učimo tu lekciju ne znam zaista koliko još ratova treba da prođe.
Morali bismo da budemo svesniji od nekih drugih naroda do koje mere je bolesno kad YouTube video snimke rušenja čitavih naselja prekida reklamama za neke besmislene proizvode. Trebalo bi da glasnije nego drugi primetimo do koje je mere licemerno, nekrofilski i bezobrazno tako olako „biranje strana“ u nekom ratnom konfliktu.
POGLEDAJTE JOŠ:
Većina ljudi koji ovih dana komentarišu sukob Izraela i Palestine zapravo nemaju pojma o toj temi. Ne samo da se nisu edukovali o istoriji sukoba, nego im nije ni palo na pamet da zamisle kako je čitavim generacijama bilo da odrastaju u tom okruženju, o čemu ti ljudi razmišljaju, koji su pravi uzroci njihovog ponašanja i koji je obim patnje nedužnih. Ipak, dodaju ulje na vatru i dodavaće dokle god komentarisanje problema u tuđem dvorištu može da odloži sređivanje sopstvenog. Ne znam kada smo prestali da govorimo javno da je sramota pričati o komplikovanim temama o kojima nemaš pojma. Možda bi to moglo da se vrati u modu.
Isto tako, ne znam zašto nikad nismo počeli da govorimo javno da je sramota ćutati kad neko mrtvu decu tretira kao statistički podatak na strani ovih ili onih. Pa su oni koji imaju više mrtve dece jadniji i treba da „navijamo za njih“, dok ćemo za ovu drugu mrtvu decu reći da su kolateralna šteta i promeniti kanal. Sve to ljudi rade oduvek, kao što oduvek i vode razne ratove, ali makar možemo da ih nazovemo pravim imenom – bezdušnici s nekom agendom. Neko ko nema empatiju za bilo koje uništeno detinjstvo ne može i ne sme da priča o pravdi jer je to prosto suviše ljigavo, ma koji da je deo sveta u pitanju, ma koji rat i šta god. U vremenu u kom „civilizovani deo sveta“ to ignoriše, vrlo je necivilizovano biti deo tog „civilizovanog sveta“. Gledajući snimke strašnog sukoba malo sam se postidela što sam ljudsko biće, jer samo ljudska bića rade takve stvari.
Moguće je da je nama na Balkanu mnogo teško da o stvarima koje su nas pogađale govorimo hladne glave i da sve što nam se dogodilo sagledamo objektivno. Suština se pojavi onda kad se oslobodimo ostrašćenosti, ličnih interesa, emocija i manje važnih informacija koje prave buku u našem rasuđivanju.
U svakom ratu postoje samo dve strane – oni koji su rat hteli i oni nedužni. U svakom ratu najviše stradaju oni koji su samo hteli da žive, ali su se u njemu zadesili i od njega stradali. Deca koja ovih dana na užarenom delu sveta drhte zbog zvukova bombi, koja ostaju bez roditelja i plaše se, nemaju svoju zastavu koju bismo mogli da okačimo. Uvek ću biti na njihovoj strani i nikad me neće zanimati čija su.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare