„Čovek koji nema osećaj za istoriju, je poput čoveka bez očiju i ušiju“, svojevremeno je primetio Adolf Hitler. Da, Hitler. S vremenske distance čovečanstvo počne da tretira istorijske ličnosti kao strip junake, koji mogu biti ili apsolutno dobri ili apsolutno ružni, nesimpatični i zli. Protokom dovoljno decenija zaboravimo da jeste važno zapamtiti zlodela svih zlikovaca, ali i da je možda još važnije dobro raskrinkati sve trikove kojima su se zlikovci služili da bi uticali na čitave narode, a naše decenije obojili patnjom i krvlju. Tako se, valjda, stiče pravi „osećaj za istoriju“ . U korenu svakog velikog zla uvek je bila Reč, koja ume da pomiluje ljudsku slabost. A gde su danas Reči? Gde su Slabosti?
O čemu drugom razmišljati na 9. maj, koji pada u nedelju, ako ne o fašizmu i tome da li je zaista pobeđen? Iz današnje perspektive deluje kao da su revolucionari opijeni pobedom u Drugom svestkom ratu olako današnji dan nazvali Danom pobede nad fašizmom, a mi ga tako prihvatili kao gotovu stvar.
Iz istorije i iz sadašnjosti, do sada je valjda već trebalo da zaključimo da zverstvo u ljudima nije samo ideologija, već i porok čovečanstva. Taj porok se pobeđuje krvlju, ali se zato sprečava ljubavlju i razumevanjem.
Povezane vesti:
„Svaka revolucija vredi onoliko koliko je sposobna da se stalno razvija i da brani svoje tekovine!“, potrudio se da objasni Josip Broz Tito. U međuvremenu, pobeđeni „fašizam“ prošao je tranziciju od termina koji se ne izgovara uludo, jer je simbol suviše velikog zla, do populističke uzrečice velikih i malih političara, tviteraša, analitičara i ostalih dramosera. Mišljenja sam da svaka pristojna osoba koja već hoće da koristi taj termin mora, makar u milisekundi, da osvesti posledice pojave koju pominje. Isto tako, nisam sigurna koliko je većini ljudi više bitno da budu pristojni.
Da li je možda to ta slabost novog doba? Otuđenost u ljudima? Banalizacija svega, pa i fašizma?
„Fašizam se može vratiti pod najnevinijim maskama“, govorio je Umberto Eko i insitirao na tome da su „sloboda i oslobođenje zadaci kojima nikad nema kraja“. A gde su Reči o slobodi danas? Ko danas na planeti drži glavnu Reč? Agresivci ili pacifisti? Besni ili pomirljivi? Gde su nam danas oči i uši i ko sve te Slabosti modernog društva zapisuje danas u svoje memoare?
Pozornica pripada glasnijem. Stado će slediti onoga koji deluje da zna kuda ide, koji ne ustupa i koji se ne pribojava posledica svojih Reči. U godinama koje su prethodile najgoroj epizodi moderne istorije sveta pacifisti i idealisti su ćutali. Izmoreni krizom, klonulog duha i poljuljane vere u ljudsku vrlinu, oni miroljubivi i pitomi su ućutali, demotivisani da dalje podstiču dobro svojim rečima o slobodi, jednakosti, ravnopravnosti i napretku. Iz istorije, a i iz sadašnjosti je do sada već trebalo da shvatimo da tišina koju naprave plemeniti, mudri i učeni uvek bude popunjena nekim drugim rečima, koje miluju slabosti i zverstva u čovečijoj prirodi.
Od koga danas sve dolaze najglasnije Reči?
Šta podstiču?
Srećan nam 9. Maj!
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar