Jagodina nije Palma, to je koncept, model, nešto kao ogledna parcela. Zasadiš i čekaš, ako se primi širiš dalje. I raširilo se do vlade, do predsedništva do skupštine, sve palma do palme. Sve vlastodršci veći od Boga, prvo kažu ja, pa sve ostalo.
Ne rastu palme po Srbiji tek tako, njih proizvode u istom rasadniku koji je podigao baštovan Ranković. I tako decenijama, iz tog udbinog vrta se kroje sudbine pojedinaca, gradova, države. Iz tog rasadnika se finansiraju, za njih nema ni zakona ni sudova. Uostalom, nije Vesić tek tako zasadio palme na Kalemegdanu.
Gde je prvo promovisan parlament bez opozicije, pa u Jagodini. Način na koji se upravlja ovim gradom u potpunosti je preslikan na vođenje države. Čak su i vladari identični, kao blizanci, ni rođena majka ih ne razlikuje.
Sve palme imaju isti vrednosni kod, ako može prinuda onda prinudom, ako može ugradnja onda ugradnja, ako imaš firmu onda tebi posao. Ako mora drugačije, onda ne može nikako. I sve se kunu – u srpstvo, u Kosovo, u strane investitore, u poligraf i u ličnu skromnost.
Samo „skroman čovek“ može da sedne na državnu kasu i da deli. Nema razlike između „tri hiljade za gospođu“ i 110 evra za penzionere. Sem u iznosu. Ista je i upotrebna vrednost punog autobusa sendvičara i 400 potpisa žena iz opštinske uprave. Mala palma ima jednu televiziju, velika šest, sedam. Jedna ima boksere, fudbalere, druga „navijače“. Mala palma ima ljude u Skupštini, velika ima Skupštinu. I obe drže „koferče“ u šaci.
Kad mala palma kaže „tuš kabine za seljake“, velika na Pešteru ponavlja „Grčiću, dajte do juna trafo-stanicu“. Što će reći, budi dobar sa palmama i dobićeš. Ali i ti moraš da daš, prvo glas, pa sve ostalo, ako zatreba i dušu. I člana familije. I da se zahvališ bogu što ti je pripala takva uloga, pa može se reći čast da te neka palma primeti.
Isti je i umetnički dojam, estrada, rijaliti i tako to. Velika palma više snage koristi da odbrani „Zadrugu“ i „Parove“ nego zajednicu srpskih opština na Kosovu. Mala palma vodi studente u Beč, da slušaju narodnjake i jedu punjene pljeskavice. I sve u društvu policijskih generala, udbaša i koalicionih partnera. Jedan tim, različiti dresovi.
Palme su međusobno solidarne, napad na jednu je napad na sve njih, od Brusa do Grocke, od Jagodine do Beograda. Zato nijedna palma ne sme da padne. Da nekim čudom lično bivši ministar progovori, da pristane na bunga-bunga svedočenje bio bi napravljen na ništa. Provučen kroz blato ispod palmi.
Jedan od pionira srpske glume Čiča Ilija Stanojević prilepio je Jagodincima nadimak Ćurani. Posle jedne putujuće pozorišne predstave počeo je da baca žito po publici i da ih doziva kao ćurke. I taj zov odjekuje Srbijom. Danas nam gazde bacaju da zobljemo vitamine, da se otimamo za veknu hleba, da čekamo po 30 evra…
Vabe nas palme da nam udele milostinju i da se divimo njihovoj darežljivosti, i „nepogrešivosti“. I da ostanemo ćurke dok nas oni čerupaju, dok nam merkaju batake i dok nas kljukaju lažima. Od laži ćurke najbolje napreduju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare