Piše Milenko Vasović: Počasni građanin

Niko se nije nadobijao tih priznanja kao bračni par Milošević. Mira je bila počasni građanin Crne Trave, Lebana, Bujanovca... Slobodanu su ukazali počast u Vranju, Leskovcu, Valjevu... E posle su se Valjevci i Vranjanici otreznili pa povukli prznanja.Neki su, međutim, istrajni. Beograd nikad nije „obrisao“ titulu počasnog građanina Kim Il Sungu, severnokorejskom diktatoru. A može biti da srpska prestonica i zaslužuje takvog počasnog sugrađanina. Danas je predsednik Srbije promovisan u počasnog građanina Banjaluke. Valjda su Banjalučani dobro odvagali, to je njihova stvar, možda će mu ponuditi da se tamo i nastani, ko zna. Ali pogledajmo iz kakve je Srbije na tu svečanost otišao srpski lider. I to se vrednuje. U Vučićevoj Srbiji ne postoji štamparija koja sme da štampa novine koje režim ne kontroliše. To vam je kao da pekari prodaju hleb samo proverenim i „podobnim“ komšijama. Hleb i istina su nasušna potreba pojedinca. Kad jedno od to dvoje izostane eto problema, eto bolesti. Na tu i takvu „slobodu“ medija Vučićeva premijerka je ponosna. Taj „ponos“ dele i ostali saradnici, niko se drugačije ne oglašava. Pogli glave, džaba što se zaklinju u slobodno tržište, što je važno očuvati privredu, povećati BDP, što predsednik govori da su svi dobrodošli ako plaćaju porez i donose evre u Srbiju. Nagledali smo se takve „slobode“ devedesetih godina. Od zabrane do zaplene, pamtimo suđenja čitavim redakcijama, ubistva i pretnje novinarima, isključenja predajnika ali i naredbu da se bombarduje antena Studija „B“. Mediji su njihov zabran, njihovi Kalkanski krugovi, tu nema pristupa. To je opijum kojim truju sluđene pristalice. Na kraju ni to ne pomaže, okusili su to i Karadžić i Milošević, a tu lekciju trenutno uči i Đukanović. Banjalučani verovatno ne znaju da u Srbiji nema ni slobodnih izbora, da se glasovi kupuju, opozicija progoni, a građani ucenjuju da podrže vlast. Da se glasački listići „zaokružuju bejzbol palicama“. Kad bi znali možda bi drugačije odlučili.Ne znaju da su opozicija i njihovi birači u Srbiji svedeni na nivo obespravljenih, kao nekada žene, crnci... Da su svi koji ne podržavaju režim saterani u „dobrovoljnu“ izolaciju. Da se čak i Evropska unija angažovala ne bi li se povratila mogućnost slobodnih izbora. Kao da smo u pretprošlom veku.Ne znaju da njihovu bratsku državu svaki dan potresaju korupcionaške afere u kojima se najviši državni funkcioneri. Da se trenutno za podvođenje žena i devojaka sumnjiči jedan koalicioni partner Vučićevog režima. I da su prozvani i drugi „uglednici“. Jedan takav im je baš danas došao u posetu. Ne postoji trenutno političar u ovakvoj Srbiji, makar se zvao i Sveti Petar, koji zaslužuje bilo gde i bilo kakvo priznanje. Sem ako neko hoće da nam se naruga. Ili da služi gradnji nečijeg kulta. Da su hteli Banjalučani da nam se svima zahvale za pomoć, za vakcine, za podršku mogli su to suptilnije da urade, da smisle nešto slično kao Makedonci. Ovako, što bi rekao predsednik, oni više govore o sebi. Kao da nam braća sa Vrbasa poručuju - i mi smo takvi. Možda je Dodiku već obećano da će jednog dana postati počasni građanin Beograda.