Piše Maja Uzelac: Nositi ponosno svoj nos

Sad, ja kapiram kako deluje Deluje ovih dana da ima, stvarno, većih problema od nosa. Ali samo tako deluje.

Kad sam bila mala, neko mi je rekao

Kad ti porasteš, estetske operacije biće potpuno normalna stvar. Moći ćeš da imaš savršen nos. Svi će to raditi.

Ja sam ga gledala u čudu

Mislila sam: znam, nos je…nije mali

Ali, moj je. Što bih ja davala svoj nos 

Za neki tuđi, ničiji 

Ne bih

Ne

Vreme prošlo

Dosta njega

Predskazanje ispunjeno

Epoha seckanja i punjenja u fulu

Sve se može

Međutim

Šta sam naučila o nosu? Trebalo je samo naučiti nositi ga.
Svoje lice kaliti smehom, ponosom, trudom oko sveta

I nos se s tim licem stapa

Nekako vezuje, ne štrči

Ne pogrešno

Kao dok se lice menjalo, raslo i tražilo svoj oblik

–

Sad svoj nos smem da vidim i na slikama.

Jedan fotograf radio mi je portret

Tražio baš profil

Rezultat je svedočanstvo: ja sam se za svoj nos izborila.

On sad tu stoji, potpuno nezamenjivo isklesan, kao stena nad uvalom na ostrvu do kog može da se stigne samo plivajući. Sunce je. Lahor uz zvuk talasa. Ima i ptica. 

To je nos koji kaže Aj baš da te vidim.

…

Svoj nos dakle 

Treba zaslužiti

Ako ga se lišiš čim možeš

Gubiš šansu

Odričeš se izlaska na crtu

Puštaš svetu da pobedi u tom izazovu

Staješ na liniju manjeg otpora 

Kažeš Ovo je moje mesto u shemi stvari

Zalažem nos u zamenu za neuvredljivost prizora svog lica

Za neprivlačenje pažnje i nedizanje frke

Neupadljivost i neodstupanje od jusa

(jugoslovenski standard, sintagma starog sveta

– oprostite i pardon što sve epohe baštinim)

Ako si dala svoj nos da ga recnu

Ti si rekla Stidim ga se

Želim drukčiju sebe

Bila bih rado lepša

Nego što je prirodin plan

Priroda se tu povlači

Nisi više njen

Pa te prepušta

Zakonima Društva

E

Tad si najebao

Jer društvo nema skrupula

Ako si mu napravio ustupak, 

Traži Uvek Još

Alavo

Društvo

Takvo je

I sad, tries-četres godina kasnije

Jedno vuče drugo

Ti se zatičeš 

Oran da poslušaš sve starije (gluplje, šatro važnije), 

Rad da usvojiš sve paterne (mere, članove, propise)

Samo da slučajno ne odskočiš

Da te neko ne pogleda popreko

Da u tebe prstom ne upre

Jer

Ceo nos si za to žrtvovao

Ej
Davnih dana još

Što bi se sad kockao za reč il dve. 

Rečenicu. 

Možda misao.

.

Ma kakvi.

Jebeš to.

.

I ćutiš.

Ne dišeš.

–

E.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. 

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.

Bonus video:

Maja Uzelac, rediteljka i kolumnistkinja