Jedna filmska priča - kasting kastiga: Piše Ranko Pivljanin

E, sad postoji i reč kasting. Ta reč dolazi iz engleskog jezika i znači odabir učesnika, najčešće za filmove i predstave, ali, bogami i za razne druge delatnosti i junake i junakinje, pa i za one koje, recimo, pod firmom izbora za mis, za manekensku pistu, za najlepše lice, za najduže noge, za najveće grudi, za najzanosnije kukove, na kraju onoga što je započelo kao bajka i balada završe u priči sa tužnim krajem obično i najčešće upravo u ulozi kastigulja.

Toliko o pojmovnim razlikama ove dve reči, a sada, što bi rekli stari Latini. kad smo već kod njih, idemo in medias res, to jest u središte stvari, tačnije stvarnosti. Ove naše. Koju samo tako zovemo i predstavljamo, a zapravo je sve urađeno da bude čista fikcija i simulakrum, pa čak i simulakrum simulakruma, kako je ove stvari definisao dobri stari Žan Bodrijar, kultna figura postmoderne teorije odnosa u ovom guravom svetu u kojem se pomešalo kuso i repato, zlo i gore, crno i nesretno.

Dakle, ovde imamo kastiga koji vrši kasting. Naš kastig ima svoje konkretno ime i prezime, pa čak i inicijale od kojih je napravio politički trejd mark - AV. Na prvu loptu, bogami i na drugu, pa i na treću, ma do kraja utakmice, zajedno sa produžecima, asocijacija na te inicijale je - avetinja. Ako ste tako zaključili, niste mnogo pogrešili.

E, sad kako izgleda kasting kod kastiga? Kastig obožava da sam bira glumce svog filma u kojem je i scenarista i režiser i montažer i producent i distributer, podrazumeva se i nosilac glavne role. Mala napomena: kastig bira i regrutuje isključivo negativce, što mu u zemlji Srbiji, u startu, olakšava posao, jer se ovde u tome ne oskudeva, a na njima gotovo ne mora ništa da se radi, jer su oni kao naturščici bolji nego izdanci najelitnijih glumačkih škola. Jednom rečju, prirodno su dati i obdareni da budu ološi.

Kastig je najpre birao lopove. Red je bio dugačak, navala ogromna, interesovanje van svih očekivanja. Ni kastigu, ovejanoj lopurdi, nije bilo lako da u toj žestokoj konkurenciji odabere istinske i prave, jer su svi odgovarali ulozi i ispunjavali uslove, dakle svi su hteli da kradu. Oduševljen tim rasnim lopužama bilo mu je žao da bilo kog škartira, pa je odlučio da oni dominiraju njegovim filmom i svima im je podelio uloge.

Onda je kastig raspisao kasting za sluge. Tek tu je bio iznenađen masovnošću prijavljenih koji su već u čekaonici pezili, mahali šapicama i vrteli repovima, pa ni ovde nije mogao biti srca kamenoga ni uskog rektuma i odreći se angažmana bilo koga od tih dupelizaca. I vi ćete svi imati uloge, rekao je velikodušno kastig.

Potom je tražio hulje. Kastig, odavno poznat i prepoznat kao veliki maestro svih hulja, tu je bio na svom terenu i nepogrešiv u odabiru, iako je brojnost kandidata prevazilazila i lopurde i slugeranje zajedno. Tako su i hulje istrčale na scenu u velikom stilu.

Računajući na večnu vlast koja je garantovala beskrajnu dužinu njegovog filma i naše drame, kastiga nije ništa ograničavalo, pa ni sveto dramsko trojstvo koje je podrazumevalo tri jedinstva: mesta, vremena i radnje.

Za mesto mu je na raspolaganju bila cela zemlja, sve vreme je bilo njegovo, a radnja je imala da se radi i to onako ortački, po principu ja tebi, ti meni, a zajedno ćemo ga svima ostalima.
U skladu sa svim tim prednostima, koje do sada niko u svetu filmske i ostale umetnosti nije imao, kastig je rešio da toliko omasovi svoj blokbaster pa je proširio dijapazon uloga do neslućenih razmera.

Tako je regrutovao i fukare.

Nije zaobišao ni gnjide.

Kao i u svakom filmu nije moglo bez ubica pa su i u tom resoru podeljene uloge.

Budale su viđene za epizodne uloge, ali su one dvorske znala da dobiju ozbiljnu minutažu.

Političke profuknjače su se podrazumevale, kao i korimpirani policajci, tužioci i sudije.

Za statiste je uzeo ostatak naroda, sa akcentom na penzionere i notornu sirotinju koju je u tizerima svog filma nazivao umilnim rečima - bake i deke. Njima je povremeno isplaćivao mizerne honorare iz fonda osnovanog novcem otetim od njihovih penzija.

S obzirom da je kastig, ambiciozan i prepotentan, kakvim ga je bog, pardon, đavo dao, bio ubeđen da je bolji i od Kopole, Velsa, Felinija, Tarkovskog, Kjubrika, Fasbindera, Godara, Skorsezea, Stanislavskog, Bondarčuka, Kurosave i ostale rediteljske boranije( Hičkoku se, kao maestro napetosti i horora zaista ozbiljno približio), očekivao je najveću filmsku nagradu za svoj triler. I dobio je, ali ne kao statuu, nego kao ime.

Naime, pošto je kastigu samo nebo bilo granica, logično je da je njegov film, zajedno sa svim tim junacima i njim samim, završio na izvesnoj Sky aplikaciji pa ga je tamo strimovao i spojlovao žiri, mahom sastavljen od članova Interpola i sličnih svetskih bezbednosnih službi specijalizovanih za žanr krimića. I krimosa, pride. Tako je u tom specijalizovanom IMBd-u naš kastig otkriven i kategorizovan kao Oskar.