Jedan je Jovan: Piše Milenko Vasović

Za one koji ne znaju, Jovan Mitrović je na kraju minule godine organizovao humanitarnu trku od Malog Orašja do manastira Tumane. Tu deonicu „solidarnosti i nade“ od 90 kilometara prevalio je, sa pratnjom, za dva dana, a građani su ga podržali uplatama za pomoć žrtvama (160-6000000847092-76). Prikupljenoje oko 4,5 miliona dinara, a akcija i dalje traje.

Zahvaljujući Jovanu mnogi od nas su imali priliku da pokažu humanost i solidarnost sa stradalima. Da svojim prilogom pokažemo da kao društvo nismo potpuno potonuli. Samo nas treba okupiti oko dobrih ideja.

Vrlo je važno što je Jovan objavio koliko je novca prikupljeno, jer donatori žele da znaju rezultat akcije u kojoj učestvuju. Sem toga, tako se gradi poverenje koje je u Srbiji deficitarna roba.

Javnost, na primer, nikada nije obaveštena šta se desilo sa uplatama na račun koji je Ministarstvo prosvete otvorilo za pomoć porodicama stradalih u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Koliko je novca prikupljeno, kako je raspodeljen, da li za lečenje povređenih ima dovoljno i sl. U takvim situacijama transparentnost u radu je neophodna kako neke sledeće akcije ne bi doživele neuspeh.

Sramota me je što nisam skupio snage da odem na mesto zločina u „Ribnikaru“. Verujem da ima još ljudi koji su u sličnom raspoloženju, pa nam ovakve akcije poput Jovanove daju priliku da se solidarišemo sa porodicama žrtava. Da im pokažemo da nisu sami, iako su od institucija gotovo zaboravljeni.

Nismo mi na tuđe patnje manje osetljivi od drugih naroda. Od Čeha, na primer. Česi su za jedan dan prikupili oko dva miliona evra za pomoć žrtvama masovnog ubistva na Filozofskom fakultetu u Pragu. Ali tamo je to bolje organizovano, dignuto na jedan viši nivo, uključila se i država i univerzitetska fondacija. Grad Prag je donirao četiri miliona kruna, sve je drugačije.

Naša država nema razumevanje za žrtve. Tu nema ugradnje, nema novih glasova, nema rasta BDP, teško je na tome praviti predizborne spotove. „Najbolje“ je distancirati se od svega, pa neka se porodice stradalih same snalaze. Povređeni iz Malog Orašja i Dubone, neko vreme će biti finansijski mirni, a šta ćemo kad se prikupljeni novac potroši. Šta sa žrtvama iz „Ribnikara“. Gde su institucije?

Kako je moguće da tek onako Srbija donira milion evra Republici Srpskoj, a da nema za „Ribnikar“, Dubonu i Malo Orašje. Ono što u kuću treba u crkvu se ne daje. Ne govorim to zbog odijuma prema braći iz RS koja su menjala izbornu volju Beograđana, već jednostavno prvo moraš rešavati situaciju u svom dvorištu, pa za donacije ako ima - ima.

Kakva je to država koja planira da stuče desetinu milijardi evra na stadion i vašar zvano Ekspo, a nema za pomoć žrtvama dva masovna ubistva. Kako to da je imalo za svu decu po 10 hiljada, za penzionere po 20 i da ne ređam dalje, na taj način su podeljene stotine miliona evra, samo za stradale ni jedan, jedini dinar.

Ili ovaj nesnađeni dečko što vodi Beograd. Nije hteo da daje novac za novogodišnju protehniku što je OK, ali umesto da to uplati za pomoć žrtvama, da, na primer, pomogne akciju Jovana Mitrovića, on upućuje pare društvima za zaštitu životinja. I to je u redu, ali tek pod rednim brojem dva, pod jedan moraju biti ljudi, deca, žrtve, porodice.

Sva je prilika da država zbog para ne čuje ni vapaje roditelja pobijene dece u Ribnikaru - da se na mestu masakra napravi memorijalni centar. Niti ima projekta, ni konkursa, ni opredeljenih sredstava - ništa. Nečovečno je izvoditi nastavu „nad grobovima“ anđela. Taj deo mora biti potpuno odvojen od dela za nastavu. Da se žrtve ne zaborave, a da sadašnje i nove generacije đaka ne budu dnevno suočeni sa trumatičnim podsećanjem.

Jovan je pokazao šta i kako treba činiti.