4
Na svako pritvoreno dete dođu po dva roditelja, plus babe i dede. Praktično sa jednim hapšenjem omladinca imaš sedmoro u rukama, a nisi opteretio zatvorske kapacitete. Kad je rukovodstvo mudro, ono je mudro šta god da čini. Sad rade na uvođenju dualnog obrazovanja u zatvore, toliko je Srbija daleko odmakla.
Bili smo mi i ranije na glasu, ali je 17. decembra vlast iznela na tezgu sve što ima. Da svet vidi ko smo i kakvi smo. Lopovi su naša snaga. I batinaši. I policajci provokatori. I vođa koji začikava, koji se inati sa narodom, debelo sakriven iza blindi i obezbeđenja. On je uzrok i povod svemu. Pre njega ničeg nije bilo, iza njega ništa neće ostati.
U svet je iz Beograda opet išla ista slika. Među mirne demonstrante udba ubaci grupu huligana koji naprave nered i onda hapsi koga stigne. Provokatore po pravilu ne dira. A dok su letele kamenice, dok je štipao suzavac, veliki vođa nam je pokazivao snimak – jede jabuke. Greni smit, isečena na tanke listiće. Da ne mora puno da žvaće, da se ne zamara.
Rade letve, strada imovina, krvare čuvari reda, on gricka jabuku. Policija lomi kosti, on gricka. U jurnjavi murija bije i svoje, on je na odeljenju voća. Zna da će zatvori biti puni, treperi njegovo huligansko srce. Posle će se provozati sa Malim. I zapevati. Tugo, tugo nesrećo. Ima li iko takvog deliju?
U naopakoj državi u nedelju uveče odigrana je još jedna kontrapredstava. Umesto da iza brave završe oni što su kupovali glasove i podvodili ljude iz inostranstva da biraju vlast Beograđanima, pohapšeni su gnevni građani. Među njima i studenti, jedan penzioner i jedan srednjoškolac.
Da li su oni krivi? Ako jesu neka odgovaraju. Međutim, njihova krivica je iznuđena. Ne može jedino žrtva biti odgovorna, ima i ona pravo na otpor. A šta ćemo sa siledžijom?
U Čipuljicama se nekad govorilo da će vlast koja krade na izborima nastaviti isto i posle glasanja. Kasnije se ta mudrost zapatila u Laktašima i sa obe strane Drine. Kome ne odgovara taj model, on je „neprijatelj“ naroda i države.
Najbolje to zna gospodin Lukašenko. Beloruski predsednik je pre nekoliko godina imao istu situaciju. Glasanje, brojanje, pa protesti. Drug Lukašenko je mudro zaključio: „Imali smo izbore i dobili smo rezultat, tačka.“ Važno je da se dobije rezultat, to je bitan korak do hapšenja protivnika.
I Beograd je dobio rezultat, što se ne sviđa Beograđanima, to je njihov problem, a ne vlasti koja kupuje glasove. Važno je da se zavrti novi ciklus zaduženja, zastrašivanja i zamajavanja naroda.
Verovao sam da će na izborima biti stavljena tačka na ludačke projekte – nacionalni stadion, litijum, Ekspo 2027. Ništa od toga, litijum će zatrovati Srbiju, a nacionalni stadion i vašar Ekspo će nam natovariti milijarde novog duga. Koji će otplaćivati sirotinja na minimalcu.
Ništa narod od toga ne vidi, nego tumara i ćuti. Što reče jedan američki pisac: „Za većinu običnih ljudi život je kao ružno vreme, stanu i čekaju da prođe.“ Čeka raja, ali čekaju i oni koji ne bi smeli da budu nemi posmatrači.
Da li je normalno da rektor Beogradskog univerziteta ne pita za uhapšene studente? Ili da ministarka prosvete nema interesovanje za tretman pritvorenog učenika. Ne moraju oni da se slažu sa njima, mladost ima pravo i na grešku, ali je ljudski da se oglase.
Baš me interesuje ima li Vojska procenu kako krađa izbora utiče na odbrambenu moć zemlje. Hoće li oni čija je izborna volja preinačena sutra da se odazovu na mobilizaciju. Ili da rizikuju život. Može li podeljen i posvađan narod išta da brani i odbrani. Da li generali o tome razgovaraju sa vrhovnim komandantom.
A gde je crkva, koja je „sa svojim narodom“. Ili opozicioni birači i nisu neki narod. Jesu li popovi zaboravili na „ne kradi“ i „ne svedoči lažno“.
Sve u svemu, bedno. Umesto da za 30 godina postanemo primer bogate i uređene države, mi smo stigli do uloge strašila. Šta mislite da li bi iko od naše dojučerašnje braće poželeo da sa nama, ovakvima ponovo gradi zajedničku kuću.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare