Dan kad je fudbal pukao: Piše Rajko Mitrić

Svi se razumemo u fudbal. I mislimo da znamo najbolji put do uspeha naših reprezentacija, svi smo selektori, ali samo jedan čovek u plavom odelu i crvenoj kravati zna i može da posle utakmice, van terena, sutradan poništi crveni karton. Čovek koji nikada nije šutnuo fudbalsku loptu u pauzi između naredbi za bombardovanja, poništi crveni karton i da isti vascelom fudbalskom svetu i korumpiranoj FIFI. Ameriku zapravo fudbal mnogo i ne interesuje, ali tu je novac, spektakl i moć.

Ipak ovih dana su uspešno zarobili predsednika FIFE, mada sve vreme očekujemo da nam namigne ili bar klimne glave da znamo da nije zarobljen. Ako je „božija ruka“ postala sinonim fudbalske nepravde, ali i spektakularne igre i ponašanja najboljeg svih vremena na terenu, kako da nazovemo jedan poziv, jednog nefudbalskog čoveka i nepravdu koja nije imala svoj epilog na terenu, ali je posledica moralni šamar koji će da bridi godinama.

Terorisanje FIFE i fudbalskog sveta se nastavlja u nedelju, kada po protokolu pehar pobedniku treba da uruči čovek koji uzima predah od bombardovanja dan, dva, da nekoliko milijardi gledalaca obraduje svojom pojavom, da nam živote zgadi, da nam očita lekciju sopstvene moći i naše nemoći. Ostaje nam da se svako u tim trenucima zapita da li je ova nedelja mera našeg pristajanja na sve nepodopštine u svemu koje nas sustižu.

Nedelji se radujem, fudbal volim, život će se nastaviti i fudbal igrati i posle ovog prvenstva, čovečanstvo ne uči lekcije, a ja ću kako pesnik reče, posle svega „otići sa svojim šenulim umom na jutarnji čaj sa rumom“.

I samo još nešto, nije fudbal, ali jeste trampizam, kako ono reče ministarka – ja bih izvršila etničko čišćenje. Naša nemoć i mera našeg pristajanja.