Bukagije Bogdana Jovičića – beda države: Piše Ranko Pivljanin

Za pesmu treba imati dušu, a ona je kod njih atrofirala i ustupila mesto bednoj niskoj strasti političkog kanibalizma koji se grana u pravcima izvitoperenosti, skandala, nenormalnosti, na kraju neshvatljive neljudskosti. Obzir i empatija ustupili su mesto raspojasanoj sili i iživljavanju osokoljenim odsustvom svake odgovornosti i eventualne zapitanosti da li je to što rade i u čemu učestvuju gaženje elementarnog ljudskog dostojanstva mladog čoveka, njegovo ponižavanje u potresnom momentu poslednjeg opraštanja od oca i strašna dehumanizacija i mrtvog čoveka i njegovog živog naslednika.

Najmanje su bili krivi službenici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija koji su dopratili mladića na groblje i koliko god da su profesionalno otvrdli, želim da verujem da im nije bilo prijatno i da su tamo stajali sa knedlom u grlu. Metaforički rečeno, oni su bili u ulozi daktilografkinja iz nacističkih logora koje su kucale spiskove ali nisu puštale ciklon B na ljude – dakle, što bi se reklo, oni su samo radili neki svoj posao. Kroki za potresnu sliku sa groblja nacrtali su neki „nevidljivi“ moćnici te Uprave koji nisu hteli, mogli, umeli, smeli- šta god - da shvate delikatnost trenutka i događaja i da ispred nemuštog propisa iza kojeg se zaklanjaju u svom saopštenju stave ljudski i primeren odnos spram mladića koji iz ćelije dolazi na sahranu oca.

Evo, pitam ih, a oni neka se sami zapitaju i sebi odgovore: da li je zaista iko od njih pomislio ili imao saznanja da će Bogdan, ne bude li vezan, pobeći sa sahrane svog oca? Da li njihova „principijelnost“ bila vredna poražavajuće slike mladića „sapetog“ lancima nad humkom roditelja koja je šokirala ljude u celoj zemlji, ostavljajući onaj najgorči ukus u osušenom grlu i slani dodir suze sa usnom. Teško da je iko kome srce ne služi samo da pumpa krv ostao ravnodušan na scenu vezanog sina iznad očeve humke, da nije osetio tugu, razočarenje i bes i da se nije zapitao kome je to i u koju svrhu trebalo.

Da li je Bogdan Jovičić ubica? Da li je teški kriminalac? Da li je pljačkaš i razbojnik? Ne. On je samo jedan od studenata i mladih ljudi kojima je dozlogrdio upravo režim pljačkaša i kriminalaca i koji se pobunio i hteo da zakorači u neki lepši svet, a vi ste ga sapleli, a onda još i vezali ne bi li naučio lekciju kako je preči i važniji vaš razbojnički sistem od njegove budućnosti. I kako to razni kristijani i amsterdami, optuživani i osuđivani za najteža krivična dela, idu na sahrane slobodnih ruku i nogu, a jedan student, pritvoren zbog protesta, mora biti vezan na očevom sprovodu? Po kom to pravilu, propisu i aršinima, uvažena Upravo za izvršenje krivičnih sankcija?

Ona nesreća od tzv. predsednika, osvrćući se na ovaj slučaj, sve što je imao da kaže jeste kako je Bogdan, zapravo po pravdi u pritvoru, jer se drznuo da razbija stranačke prostorije njegove stranke, tog, je li, svetilišta časti, poštenja, uljudnosti i morala. Uzgred, da je pravde iz svakog tog legla, iz njihovog Predsedništva, iz Glavnog, Izvršnog i opštinskih odbora, našao bi se bar po jedan koji je mnogo više od Bogdana Jovičića zaslužio da boravi u ćeliji.

Ako je to i učinio, nije Bogdanova namera bila da „uništava privatnu imovinu“, kako reče ovaj „državni privatnik“, nego upravo da oslobodi svoju državu koju je ovaj privatizovao. I na kakvoj je to vagi odmeravana Bogdanova, a na kakvoj krivica batinaša koji su studentkinji polomili vilicu, zbog čijeg nedela je pala vlada, a predsednik ih je pomilovao i nazvao herojima? Dakle, manje košta kad nekome slomiš vilicu nego prozorsko staklo. Oni na slobodi i sa živim očevima, Bogdan utamničen sa mišlju o mrtvom ocu koji ga je, kako pesnik reče, „pogrešno učio, da nije zločin ljubiti slobodu“.

A pošto pesme ubedljivije govore istinu i duže pamte, i kako nismo baš svi raskrčmili ovo malo duše, ipak ću citirati nekoliko stihova iz pesme Vladimira Đurđevića „Jednoga dana kad moj otac ode“.

„Jednoga dana kad moj otac ode
ja neću biti tu kraj njega
da ga držim za ruku
Da čujem poslednje reči
I poslednji udah
da nam se još jednom sretnu pogledi
I da mu pre nego ode
Dodam čašu vode.
***

Jednoga dana kad moj otac ode
Biću sam i gladan u hladnom podrumu
sa malim prozorom što noću gleda na mesec
A danju u plavo parče slobode.
***
Jednoga dana kad moj otac ode
Doći ću sa stri druga što me vode
I staću naslonjen na krst
U bukagijama
I ćutaću.
Neću reći ni reč
Neću plakati
Neću osećati glad
Čekaću mirno da se raziđe skup...
***
Ostaću sam ( sa tri druga)
I onda kad se svi raziđu i odu
Biću ljut na njega
Što si me tata pogrešno učio
Da nije zločin ljubiti slobodu...

I nije. Samo se neki, u paničnom strahu za sopstvenu slobodu i privilegije, trude da je ograniče drugima i njihovu borbu da budu slobodni proglase krivičnim delom. Tako su i na Bogdanove ruke i noge stavljene lisice. I to je bilo malo, pa je dodatno ponižen na očevoj sahrani, valjda za primer drugima. Loš su način opomene odabrali. Izazavali su samo gnev i gađenje. I želju da lisice promene vlasnika.