Džekiranje, ćaci pešadija i tenkovsko forsiranje beogradskih bulevara: Piše Ranko Pivljanin

Raspoređivali su se po grupicama, bilo ih je svih uzrasta, pola i profila, žamorili su, malo srpski, malo romale – čavale, raspravljali su o svemu, najmanje o politici.

Bili su to, ispostaviće se, statisti jednog drugog režisera, istovremeno i tumača glavne role, koji iz nedelje u nedelju, širom Srbije, snima dugometražni igrani film pod radnim nazivom „Odlazak diktatora, povratak rejtinga“.

Ovaj put setovi se, kako je saopšteno iz produkcijskog tima, održani na 125 mesta na kojima je tačkasti softver naše vrle policije izbrojao fantastičnih 144.000 statista. Paralelno sa ovim visokobudžetnim projektom - u kojem obični statisti, uz tačna uputstva šta i kada da uzvikuju, dobijaju po nekoliko desetina evra i sendvič (na počecima snimanja beše i bogatijeg keteringa sa mirisom roštilja), a „glumci u crnom“ za opasne scene u kojima tuku građane, kojima je film pukao i skloni su da ometaju snimanje naprednjačkog blokbastera, dobijaju i po hiljadu evra za dan snimanja - život, sve nesnošljiviji i neizvesniji, zajedno sa mladim ljudima i građanima koji misle svojom glavom, režira jedan drugi film.

Surovi dokumentarac u kojem ništa nije namešteno i u kojem se ne glumi. U njemu istinski pucaju vilice, lome čeone kosti, guta suzavac, udaraju vazdušni topovi, završava se pod policijskim čizmama i u tamnicama, pešači, bicikla i trči po ciči zimi, kiši i vrelom suncu, a u njegovom prvom kadru je poginulo šesnaest ljudi.

On beleži stotine hiljada građana spontano okupljenih o svom ruvu i kruvu, oko zajedničke ideje - da oslobode zemlju od unutrašnje okupacije i u nju vrate, normalnost, red i zakonitost.

Prvi film je jeftini plagijat originala, u njemu su iskopirani svi istinski junaci i radnja drugog filma: pravi studenti su dobili svoje parnjake u studentima koji hoće da uče, naspram pobunjenih profesora i dekana imaju profesore i dekane koji hoće da rade, pribavili su i svoje ratne veterane, svoje bajkere, imaju i svoje reportere sa terena koji bilduju brojke okupljenih kao što su udarnički smanjivali broj ljudi prisutnih na stotinama spontanih protesta, imaju šetnje...

Napravljena je jedna monstruozna paralelna realnost, fikcija u čiju verodostojnost se ne mogu zakleti ni oni koji su je kreirali, ali to i nije cilj. U nju treba da poveruje onaj broj glasača dovoljan da vladajuću kliku ostavi u sedlu kako bi nastavila svoju koruptivno-pljačkašku misiju i poharu Srbije.

Paralelno, ovaj najnoviji lažnjak i svi njegovi bezbrojni parnjaci su u funkciji pumpanja poljuljanog ega čoveka koji stoji na vrhu ove piramide laži i obmane, a kojem je postalo prevruće i neugodno u njegovom bablu. Opijen apsolutnom vlašću i nepopravljivo oštećen manijom veličine – a, posledično, se pridružuje i manija gonjenja - on iznova traži potvrdu svoje moći i značaja. Neki bazični emotivni hendikep inicira nezdravu potrebu da se bude apsolutno voljen, a na pothranjivanju te iluzije radi čitava armada pokvarenjaka i čankoliza, svakodnevno mu izričući hvalospeve i tapšući ga po ramenima.

Kako ni to nije dovoljno, organizuju se ove besmislene kolone programiranih podržavaoca i obožavatelja („Aco, Srbine“) ne bi li podrška dobila na masovnosti i anulirala prezir, pa čak i mržnju, ogromnog dela društva koje ga vidi i doživljava kao najobičniju ništariju.

U tu svrhu dobro dođu, verovatno još bolje plaćene, ocvale zvezde holivudske B produkcije sa kojima se ovih dana slika junak ove naše drame. Ako već ne mogu ili neće „kobre“, te proklete blokadere-teroriste bi mogli da razbacaju Džeki Čen i Stiven Sigal, nakon što ih Vučić dodatno instruira bogatim iskustvom njegovih nepostojećih navijačkih tuča.

Istovremeno, u nerealnim uzletima sopstvene oholosti i povlađujući izvrnutoj percepciji on sebe vidi kao velikog državnika koji, valjda, zaslužuje neku veću i moćniju državu od ove koju je uzurpirao i lojalniji narod od ovih nezahvalnika koji ne vide njegova dobročinstva i uspehe i ne razumeju vizije.

Otud je i potreba da do kraja odsanja svoje „vlažne snove“ - začete na trgovima Moskve i Pekinga, gde dvojica planetarnih gospodara života i smrti paradiraju svojim ubitačnim arsenalom - na beogradske ulice i u vazdušni prostor izvela skalameriju naše vojske koja danima tutnji, brekće, tandrče, troši naftu i kerozin kako bi u finalu, pod firmom vojne parade, bila samo još jedan „vep“ za vladarsku (im)potentnost.

Ona je, zapravo, militarizovani nastavak one kolone privedenih obožavatelja koja se u subotu uveče spuštala Bulevarom oslobođenja i kojoj su se do imbecilnosti divili Vučićevi medijski regruti, bustujući njenu brojnost i značaj. Van toga, rezultat te parade-šarade biće urnisani asfalt novobeogradskih ulica, izrovana ledina Ušća i podsmeh iz sveta megalomaniji bez pokrića.

Na delu je klasična zloupotreba Vojske naterane da u vašarskim uslovima demonstrira silu koja u realnim okolnostima, poziciji države i nadmoćnom NATO okruženju znači vrlo malo ili gotovo ništa. Nekakvi vojni savezi ostatka balkanskih patuljaka poslužili su kao izgovor za našu „povišenu borbenu gotovost“ – udariće Slovenci i Hrvati sa severa, Albanci sa juga, a i oni Bugari hoće s leđa, pa da budemo spremni i pokažemo im da se s nama nije igrati.

Zapravo, sve to će poslužiti da „vrhovni komandant“ na smotri, uz još jedan parapatriotski govor i isprazno junačenje, pošalje poruku svom biračkom telu, poslovično slabom na vojsku, kako smo mnogo jaki, pabirčeći još poneki rejting-poen. Dok mu ostali građani sa svih strana mesecima viču „ostav“!