0
Ovo pišem na adresu ovog režima, a pre svega, na ime onoga koji je njegova vrhovna personifikacija, nateran da u uvodu pričam o nečem ličnom, čega se gnušam, i što se ne tiče nikoga u javnosti, ali je ono što bi ostala samo još jedna od stotinu nezgoda na beogradskim ulicama, zaslugom čudesnog „komšiluka“ i njihovog ponašanja, prerasla u novinsku priču ali i metaforu, tačnije još jednu poražavajuću ilustraciju razvaljenog društva i ludnice na otvorenom koju ste stacionirali između dve državne institucije visokog ranga – Predsedništva Srbije i Narodne skupštine.
Sticajem okolnosti imao sam saobraćajku na uglu ulice Kralja Aleksandra i vašeg Ćacilenda. Mi, učesnici nezgode, preparkirali smo se onde gde ste udarili blokadu da i mi ne ometamo saobraćaj, kad ste ga vi već onako beskrupulozno i van svih zakona blokirali na žili kucavici usred centra grada i čekali policijski uviđaj. I svi akteri smo se brzo razumeli, nije bilo ni prepirke ni teških reči – normalni ljudi.
Odjednom, oko nas se počeo pojavljivati čudan svet, neki klinci i ljudi koji veze nisu imali sa nama. Mislimo sam, u prvo vreme – klasični voajeri tuđih nevolja kojih ima svuda i čemu se ne treba više čuditi. Na žalost, i takvi smo, da nas muka drugoga zabavlja i, pa čak, reklo bi se one devijantnije i sa atrofiranom empatijom, na neki perverzan i bolestan način – usrećuje. Ruku na srce, neki od tih klinaca su pomogli da se odšrafi razvaljeni branik mog automobila što mi je, uz neizbežni stres dodatno olabavilo pažnju.
Prva sumnja da nešto nije u redu i da nemaju baš najbolje namere bilo je kad su pokušali da „lešinare“ nad mojom krntijom, predstavljajući se kao mehaničari i nudeći da ga otkupe za neke mizerne novce. Onda se izdvojio jedan sredovečni svat „upečatljivog izgleda“, koji se kliberio, dobacivao, pravio neslane šale, jednom rečju – provocirao. Najljudskije sam ga pitao zašto to radi, zašto seiri nad tuđim problemima i ko je uopšte on i zašto se meša u tuđe stvari, ali je on je nastavio po starom. Nije ni bitno šta je prvo govorio, po „važnijim“ stvarima ću ga citirati. U trenutku kada sam, u priči, sa ljudima koji su sa mnom čekali policiju, rekao da, inače, ovuda nisam prošao godinu dana otkako je „ono tamo postavljeno“, pokazujući na bele šatore, on je pobesneo.
„A smeta ti Ćacilend?“ „Džukelo“, „Mrš odavde“ …. „Da, smeta mi“, odgovorio sam i ubeđen sam da je upravo ta sramotna naseobina, između ostalog, izazvala (i izaziva) nesnosnu gužvu kroz koju sam se uz teške muke bezmalo sat probijao dok na raskrsnici nisam doživeo „blizak susret“ sa točkom teškog kamiona – bila jedan od krivaca i uzroka za ono što se desilo. Moj odgovor je dodatno razbesneo, ispostaviće se očigledno abonenta Ćacilenda, koji je nastavio da vređa sa sve većim žarom i sve žešćim pogrdama. Kad je na red došla i moja počivša majka – „P…a ti materina“ – uzdržao sam se od reakcije kakvu je zaslužio, ali sam otrčao do kola, uzeo telefon, fotografisao ga, predstavio se kao novinar i obećao mu publikovanje, da se još malo, svojoj majci, proslavi.
To je narajcalo jednog ocvalog starca koji mu je priskočio u pomoć, nazivajući me „ustašom“, „mrziteljom Srbije“, i još ponečim što je izvlačio iz svog vokabulara uvreda, u obavezni usklik „živeo Vučić“. Onaj prvi je nastavio, preteći „da će mi iščupati grkljan“ , i ono čuveno, „da ne znam ko je on“, „da može da mi dođe na kuću“, a kad sam mu rekao da će za sve ovo krivično odgovarati, kukavički je pitao – “A ko je čuo šta sam ti rekao“?
Valjda je računao da će oni ljudi što su bili sa mnom „gledati svoja posla“ i neće svedočiti, ali se osvestio kad sam mu saopštio da sam sve snimio i on se brzo vratio sa druge strane rešetaka. Verovatno je neko prijavio incident u „centrali“ Ćacilenda i uskoro su došli po njih i odvukli ih tamo odakle nisu trebali ni da izlaze, kad su već sebi dozvolili da tu budu dovedeni. Dosta o ovim detaljima i ovako ih je previše i muka mi je što ih iznosim. Znam da su moje kolege, studenti i drugi građani od ovih i sličnih doživljavali mnogo gore stvari i da je ovo spram toga sitnica, ali o ovome pišem iz (verovatno naivnog) poriva da se oni koji su taj polusvet uselili u te šatore, konačno dozovu pameti i shvate da je stvar već otišla predaleko.
Njihovi „studenti koji žele da uče“, njihova gerijatrija „koja želi da voli Vučića“ i njihovi kriminalci „koji žele da čupaju grkljane“, počeli su da izlaze iz ograđenog obora i svoju „plemenitu misiju“ proširili na okolinu, maltretirajući građane koji im za tako ne daju nikakvog povoda.
Ovo sam, zapravo, želeo da kažem. Ne ovim nesretnicima – njima i o njima se više nema šta reći. Sve su sami o sebi rekli čim su se našli tu gde su se našli i rade to što rade. Obraćam se novovekovnom srpskom sultanu koji je dozvolio da oni koji za pljeskavicu i dnevnicu dežuraju u šatorima, čuvaju njegov strah i glume patriote, meni govore o ljubavi prema Srbiji, da mene nazivaju ustašom i mere moj patriotizam i to etalonom dužine novčanice od pedeset evra koliko vredi njihov. Na dnevnom nivou i dok je ne potroše.
Da prodavci svojih jeftinih duša koji ih krčme za sitniš vređaju i mene i moje pretke, od kojih su neki robijali po turskim zatvorima, ginuli za nesretno srpstvo (izgleda uzalud) i, što za života, što posthumno dobijali najviša odličja. Drugi okapavali po komunističkim kazamatima, jer se nisu slagali sa njihovom verzijom „pravde“ ili što su slavili slavu, treći nisu mogli da mrdnu dalje od livade jer im se „karakteristike“ nisu uklapale u podobnost novog poretka.
PROČITAJTE JOŠ:
Na kraju, neka je i pretenciozno, da meni – koji sam ceo život, baveći se ovom ukletom profesijom, posvetio da Srbija (koju ni po čemu ne odvajam od rodne Crne Gore i punim srcem je doživljavam kao domovinu) bude bolja; da mi u njoj budemo bolji ljudi, da se iskoreni lopovluk, pritvornost, zavist, mržnja, zle podele i omraza, da budemo ono što mislim da zaslužujemo kao narod; da ne pljunemo na grobove srpskih ratnika koje sam i po svetu obilazio, nego da nam budu opomena i zavet; da budemo svetao primer na ovom zlosrećnom parčetu Evrope i komšijama pa i svetu, da se ne brukamo i ne idemo krivim putem; da gledamo i koračamo napred ne odričući se istinski svetlih tradicija, a kloneći se onih mitomanskih i štetočinskih – neki šljam, pazaren za kiflu i sitnu vajdu, spočitava i dovodi u pitanje moj patriotizam i ljubav i odanost prema ovoj zemlji.
Da ne pričam o onima koji su „patriotizam“ naplatili milionima, pa i milijardama i iz luksuznih, a nezasluženih vila i čardaka drže pridike nama koji, ako nešto ovoj zemlji nismo dali, od nje nismo ništa ni uzeli. Znam, da ovim ulazim u blato i senkrup i da u njemu ne mogu pobediti one koji imaju prednost domaćeg terena, ali ne mogu i neću da dozvolim da tim blatom u kojem se valjaju gađaju i mene. Nadam se, ne još zadugo.
Jednu stvar režim i političko-kriminalna kohorta koju je njihov guru okupio trebaju da imaju u vidu, a mislim da oni to i znaju bolje od mene. Niti je sva policija na vašoj strani, niti je sva Državna bezbednost na vašoj strani, niti je Vojska na vašoj strani, normalni ljudi, a verujte da su većina, odavno nisu. Na vašoj strani su samo sramota i strah. Na vašoj strani je mnogo ljudskog taloga, iz ovog ili onog razloga – najčešće utilitarnog: na vašoj strani su kriminalci, oni osvedočeni i sa sabranim delima krivičnih prijava i presuda, na vašoj strani su sramotni politički preletači, tramperi vere za večeru, na vašoj strani su plaćenici, na vašoj strani su, morbidnom propagandom zavedeni ljudi, na vašoj strani su i oni upitne mentalne ravnoteže, na vašoj strani su oni koji nerazumno mrze decu ove zemlje (neki i sopstvenu) i nazivaju ih ustašama, plaćenicima i ološem.
Na vašoj strani su osionost, bahatost, podlost i lopovluk. To jeste dosta za vašu misiju i viziju dubokih džepova i plitke pameti, ali je nedovoljno za trajanje. Jednom će se i ovo završiti. Stideće vas se rođena deca, bez obzira koliko im novca i privilegija ostavili. Ići ćete ulicama – oni koji ne pobegnu – pognutih glava i čekati kad će vam neko pljunuti pod noge. Jer, vi ste ovom narodu pljunuli u lice i nastavljate to da radite. I zato, pozivam obožavatelja cara Murata, da primiri svoje svoje vezire, dahije, age i begove i veže onaj sitni bašibozuk što nas presreće po ulicama i udara na nas i našu decu.
Branićemo se. I budite ubeđeni – odbraniti.
