Pročitala sam tekst o profesoru neurologije Džimu Falonu, koji je bivajući na izvoru informacija i istražujući ljudski mozak i ponašanje za sebe otkrio da je takozvani dobri psihopata.
Svaki stoti čovek je psihopata, a on je ona vrsta psihopate koja verovatno nikome neće uraditi ništa loše. U tekstu je objašnjeno kako se idiličnom detinjstvom zapravo može postići da osoba koja iako ima predispozicije zapravo ne bude ona koja će agresivno reagovati. Kognitivna empatija ovog profesora bila je jako visoka, ali je emocionalna empatija bila vrlo niska. Takav čovek verovatno neće uraditi ništa loše, ali je takođe to osoba koja se ne udubljuje.
Zanimljivo, samim tim on je koristan za društvo, on je tu da sasluša, ali da ipak ostane na distanci. On je pritom naučnik, koji je svestan toga kakav je. To je osoba koja će gledati prvo sebe i koja neće lako moći da uđe i tuđe cipele. I to je sve.
Čitajući tekst sve mi se otvorilo. Ja sam shvatila da sam potpuna suprotnost svemu tome. Ako bi trebalo da terapeutu ispričam o nekom problemu koji imam to bi bilo moje preterano uživljavanje.
Dešavalo mi se da me dok mi se dešava nešto lepo uhvati neka užasna potištenost, jer je nekom drugom grozno. Tako sam za prošlu Novu godinu, dok sam pokraj uspavane bebe pila dobro crno vino u ponoć mužu rekla – zamisli kako je sada onima kojima se desilo nešto strašno ili onima koji su usamljeni ili uplašeni.
Imala sam i prinudne misli, od detinjstva su me opsedale neke priče, pamtila sam sve pojedinosti o nekim teškim sudbinama. I dešavalo mi se da se odjednom samo setim tako nečega dok se tuširam, plivam, čitam novine. I to je strašno naporno. Kad god da neko pomene kako se empatija izgubila, ja se naježim. Moja je tu i previše i ne pomaže mi. A bogami ni onima zbog koje je osećam.
Za razliku od profesora Falona ja nisam korisna, ni sebi ni tim ljudima. Ja sebe kidam, a ljudi o kojima razmišljam od toga nemaju ništa. Volim psihologiju, ali o njoj ne znam dovoljno da bih o tome pisala. Moja introspekcija i mašta ipak mi dopuštaju da pomislim da ta moja empatija zapravo nije neko predivno čovekoljublje, već je to više strah i možda čak i – egoizam. Eto, mene sve dotiče, koliko sam ja divna.
I moja empatija je selektivna. Naravno da mi je sada žao Italijana, zbog njihovog predivnog života, kulture, zbog mojih dana u Sijeni, ono što ti je srcu drago, zbog toga ti je teže, ono što te je dotaklo, što si obradio kroz svoj sistem.
Svakog dana se dešavaju loše stvari negde, i onih dana kad sam ja relaksirana i kada me uhvati mračna faza. Kada čuješ da je pao autobus u provaliju u Bangladešu, zaboraviš to za deset minuta, a kada je nešto blisko tebi, kada je blizu geografski, kada vidiš lica žrtava i znaš njihova imena, kada počneš da gradiš priču u glavi, onda te to dira. Tako da sam ja u toj svojoj empatiji, iako je osećam i proživljavam vrlo često licemer. Ili možda selektivno propustljiva kao ćelijska membrana.
Zašto mi je važno da o ovome nešto kažem? Zato što neke kategorije nisu obavezno pozitivne, zato što ima stanja o kojima nam je glupo da pričamo, jer naizgled i nisu neki problem, a ustvari umeju da bace senku na ono lepo u životu. Nekad ni empatija nije obavezno dobra, još manje korisna. Zato je za osobe slične meni bolje da umesto da proživljavaju hiljadu užasnih stanja ustanu i urade nešto, nešto korisno za ljude kojima će to realno značiti.