0
Prvi razlog je očigledan - Tihi okean najveći je okean na svetu i ako dođe do nekog problema s avionom, pilotu će biti izuzetno teško da pronađe sigurno mesto za sletanje. Ruku na srce, ni Aljaska ne obiluje internacionalnim aerodromima, ali sletanje na Aljasku čini se kao odlična opcija u poređenju sa sletanjem u okean.
Piloti uglavnom preferiraju rute na kojima se nalazi što veći broj aerodroma. Broj avionskih nesreća zanemariv je u poređenju s brojem aviona koji svakodnevno uzleću i sleću sa svih svetskih aerodroma, ali je teško zamisliti išta strašnije od kvara na motoru 10.000 metara iznad Pacifika.
Iako se često ističe da je sigurnost apsolutni prioritet tokom letenja avionom, ne treba zaboraviti ni da je avioprevoz izuzetno unosan biznis, a cilj svake kompanije je da putnike preze što kraćom rutom, za što manje vremena i pritom da uštedi maksimalno novca. To je razlog zbog kojeg su odabrane rute uvek one najkraće moguće, izuzmemo li izbegavanje određenih elementarnih nepogoda, prenosi N1.
Ako pogledamo liniju između Severne Amerike i Azije (koja prelazi preko Tihog okeana) na 2D karti, može nam se učiniti da je ta linija najbrža moguća. Međutim, u obzir treba uzeti zakrivljenost Zemlje. Ako pogledamo istu udaljenost na globusu, koji vernije prikazuje stvarne udaljenosti između tačaka na Zemlji, primetićete da je ta udaljenost znatno veća.
Tokom letenja iznad velikih vodenih površina velika je verovatnoća prolaska kroz neku vremensku nepogodu. Avioni će relativno jednostavno savladati tropske oluje i neke vrste uragana, ali posebno su opasna nevremena s munjama. Avionima se preporučuje da ih svakako zaobilaze umesto da prolaze kroz njih ili iznad njih. U današnje vreme prava je retkost da se avioni sruše zbog nevremena, ali jake turbulencije mogu prouzrokovati paniku i nemir kod putnika.
Prilikom odabira rute letenja takođe je važno uzeti u obzir i vazdušne struje. One nastaju u troposferi, najnižem sloju Zemljinog atmosferskog omotača. U tom sloju nastaje i većina vremenskih (ne)prilika. Troposfera graniči sa stratosferom. Nadmorska visina te granice nije konstantna, nego se nalazi na nadmorskoj visini od šest do 19 kilometara. Upravo zbog tih oscilacija u visini i velikih razlika u temperaturi i pritisku stvaraju se jake vazdušne struje, koje mogu dosegnuti brzinu čak do 320 km/h. Letenje u smjeru vazdušne struje može znatno da skrati let, a letenje u smeru suprotnom od struje može ga znatno usporiti.
Naravno, ako želite da stignete iz npr. Amerike do Australije – tada sve opklade padaju u vodu. Drugog puta osim onog preko Pacifika nema, pa ćete svakako morati preleteti okean.
***
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
