0
Život je nije mazio.
Pevačica Zorja Pajić afirmisala se u takmičenju „Zvezde Granda“, a izvesno vreme pre toga, pevala je na ulicama Novog Sada i Beograda.
PROČITAJTE JOŠ
„Sve je počelo, zapravo, kada sam bila mala. Mama i baka su me uvek terale da pevam. Prvo sam upisala klavir, pa sam odustala, pa sam upisala violinu. Bila sam tu negde u muzici, ali nisam osećala povezanost sa muzikom dok nisam izašla na ulicu. Sećam se, bio je 15. decembar 2015. i bilo je minus 10 napolju. Došla sam u situaciju gde je bilo pitanje da li ću ostati da studiram u Novom Sadu ili ću da se vratim kući i prekinem studije. Morala sam nešto da preduzmem sama. Ja svoje roditelje volim najviše na svetu, zahvalna sam im na svemu što su uradili za mene tokom celog mog života, ali prosto, ni oni nisu mogli bolje u tom momentu“, ispričala je Zorja koja je počela da peva u Knez Mihailovoj ulici.
„Imala sam veću tremu nego prvi put. Ne mogu da opišem kako sam se osećala. Stomak mi se stegne, grlo se stegne i samo sam se molila da me niko ne pita ništa. Kao da celu godinu pre toga nisam pevala i svirala bez ikakvog problema. Beograd je suroviji zato što ima više različitih ljudi. Novi Sad je za mene bio osnovna škola, a Beograd fakultet i to master. U Beogradu moraš da naučiš da se izboriš sa svačim“, rekla je ona.
Pevačica se suočavala sa brojnim neprijatnostima dok je zabavljala šetače u glavnim ulicama.
„U Novom Sadu sam imala neprijatnu situaciju samo jednom, a u Beogradu mnogo češće. Ljudi su zapravo najiskreniji na ulici. Uglavnom su to ljudi puni podrške, priđu da kažu neku lepu reč, ostave koji dinar nakon čega se osećaš prelepo i imaš veru u čovečanstvo. A onda su tu, uglavnom muškarci, koji se neprikladno ponašaju. Dešavalo se to da dođu da mi gledaju kutiju, da se prave kao da će da je uzmu, prilaze sa nekom namerom da urade nešto loše. Kako ja u tom momentu treba da sviram ili pevam sa nekom lepom emocijom i da prenosim neku dobru energiju?! Nije problem što oni mene u tom momentu poljuljaju, problem je, što kada oni odu ja izgubim svu želju da to radim, a ljudi koji su do tada tu stajali me i dalje gledaju. Stvarno je mnogo teško izboriti se sa samim sobom u tom momentu. Prevazići to i vratiti se na onaj osećaj u kom si bio je preteško“, ističe Zorja, a onda je šokirala detaljima.
„Dešavalo mi se da dođu da mi se deru u lice, da me dodiruju, da mi pljunu ispred kutije, da me psuju, a da ja ne radim ništa, samo pevam. Ceo dan je umeo da mi propadne zbog toga i da me navede da mislim da nešto nije u redu sa mnom. Zapravo je to razlog zbog kog umem da kažem da mi je na ulici bilo i najlepše i najružnije. Jer sam u tim ružnim momentima doticala dno, nisam videla poentu, počela sam da mrzim pevanje i sviranje. Kad god bi neko pomenuo ulicu ja bih se zgozila. Želela sam da pobegnem. Kada bi došlo vreme da treba da idem na ulicu hvatala bi me neka muka. Pre bih kopala nego otišla da pevam, a sa druge strane treba da prenosiš nešto lepo. A to je najgore od svega, kada dođem na ulicu treba da izbacim svoje emocije tu, ako sam ljuta ili tužna neće niko da me pogleda i obrati pažnju na mene. Onda sam na silu naučila da refleksujem tu neku dobru energiju. Sa jedne strane me je negde izvuklo iz tog depresivnog razdoblja to da nateram sebe da budem dobro. Ali sa druge strane, postavljala sam sebi pitanje „zašto sam morala da budem loše uopšte“? Kada se sada osvrnem na taj period drago mi je što sam ga prošla, što sam videla koliko mogu biti nisko, jer znam gde mogu biti i znam gde nisam više. Onda cenim to sve što sada imam i uživam u svakom momentu. Shvatila sam da je život jedan i da zapravo nije važno šta drugi misle i šta žele, bitno je šta ti želiš i da to sebi ispuniš. Ako drugi žele da se raduju sa tobom to je predivno a ako ne žele i to je isto okej“, izjavila je Zorja nedavno za Telegraf.
BONUS VIDEO: Zorja je 2022. godine bila učesnik „Pesme za Evroviziju ’22.“