Legendarne anegdote iz kultnih filmova i serija koje je režirao Zdravko Šotra: "Lane Gutović hoće da igra junaka ali ne sme da priđe konju"

Zdravko Šotra je sarađivao sa najvećim glumačkim imenima bivše Jugoslavije, a njegovi projekti ostali su zapamćeni po emotivnosti i snažnim pričama koje su se duboko urezale u kolektivno pamćenje publike.

Pre nekoliko godina, u intervjuu za Mondo, govorio je o saradnji sa najpoznatijim glumačkim imenima, anegdotama sa snimanja, ali i pojedinim teškim trenucima.

"To je jedan od najtežih poslova u velikom broju programa i emisija koje sam radio. Najteži je, jer je ta emisija morala da bude duhovita, morala je da ima meru a to je najteže. Najteže je kad morate da budete duhoviti. Radio sam sa dve neponovljive ličnosti – Milenom Dravić i Draganom Nikolićem. Raditi sa njima je bilo samo po sebi veliko zadovoljstvo. Milena nije bila prvi izbor, trebalo je jedna druga glumica iz Ateljea da igra to. Ja sam predložio da to rade Milena i Dragan. U to vreme su se zavoleli Milena i Dragan. Uredniku je bilo stalo da ja to radim tako da je prihvatio moju ideju da baš to budu njih dvoje", pričao je Šotra.

Sećam se Bate Paskaljevića u kupaćim gaćama

Sećajući se serije koja je i danas veoma gledana, "Više od igre", a koja je okupila sjajnu glumačku ekipu, Šotra kaže da se tu dogodilo da dobije tekst koji su svi želeli.

"Nikada mi se nije desilo da svi koji rade na jednom poslu imaju svest o tome da rade nešto što je lepo. Sećam se kada smo snimali u Ivanjici. Glumci koji su slobodni ne idu kući već ostaju tu na setu što nije uobičajeno. Stvorila se sjajna atmosfera gde se svaki glumac borio da uđe u neku scenu, da ima kadar više. Sećam se Bate Paskaljevića koji je u kupaćim gaćicama, sa kostimom ispod miške, ide i kupa se u Moravici. A onda obleće oko kadra. I ja ga stavim onda negde. Takva atmosfera se osetila i u seriji", pričao je.

Šotra je tada rekao da imamo sjajne mlade glumce, koji su dobro školovani, dobro izgledaju ali, ističe, ovo su bili osobeni ljudi.

"To su bili ljudi koji su prolazili kroz teža iskušenja u toku svog formiranja, i onda su se na kraju formirali kao osobene ličnosti. A danas se ljudi malo više štanciju. Svi imaju slične uslove života, ne prolaze velika iskušenja. Uzmite Paju Vuisića… imam dosta anegdota sa njim sa tog snimanja", kaže Šotra i nastavlja:

"Snimamo kako on treba da govori monolog u kome treba da kaže da će iduće srede umreti. I tom prilikom treba da zaplače. To je bilo neko noćno snimanje. Paja dođe do mene i kaže – slušaj Šotra, ja ne plačem, ja tu glumu ne prodajem. Plakanja kod mene nema. Onda ja njega ubeđujem i on pristane. I na kraju hoće on ali da bude totalna tišina. Morali smo da umirimo sve od Ivanjice do Prilika. Krene kadar, on počne da rida, da plače, kad u jednom trenutku puče grom. Poče užasno nevreme. Paja ljut što je prekinut. E sad moraš ponovo da ga moliš. Ajmo Pajo, još jedan dubl. Krene nekako drugi put, a na istom mestu u kadru pukne reflektor iznad njegove glave i vruće staklo mu se sruči zavrat. Paja ljut, skače. Kaže mi da eto priroda ne da da on to tako odigra. Prošlo je puno dok ga nisam ubedio da idemo i treći put. I nećete verovati, na istom mestu, iscuri traka u kameri. A za to je odgovorna njegova supruga koja je bila skripterka. Ona je morala da vodi računa o tome. Onda vika na nju. I tek četvrti put snimismo. Već je bilo svanulo, nevreme nanelo neko granje i kamenje. Na kraju mi je rekao – je l’ vidiš da se cela priroda pobunila protiv tvoje idiotske ideje da ja plačem."

"Zoran Radmilović došao s kravatom"

Još jedan od glumačkih bardova sa kojima je Šotra sarađivao bio je Zoran Radmilović. Zoran je kod njega debitovao, a čak se i na njegovom snimanju i oženio.

"Kad sam radio kao vrlo mlad neku humorističku literaturu, tražim nekog mladog tipa i jedna glumica me posavetuje da ima jedan dečko na 'Krstu' (Beogradsko dramsko pozorište). Nikoga još ne zna, uzmi ga, sigurno je dobar, reče mi ona. Uzmem ga. Vidim pristojan momak. To je bio Zoran Radmilović. Posle nekoliko godina radim dramu Mome Kapora 'Provod' i treba mi ženska uloga. Zoran igra glavnu ulogu. Zvao sam Milenu Dravić ali ona počela neko drugo snimanje. I Zoran mi kaže – molim te uzmi Dinu Rutić, zaljubljen sam u nju tri godine. Pozovem ja Dinu, upoznam ih, počnu probe ali on ništa ne preduzima. Posle probe mi svi odemo negde na piće a on na predstavu. Dođe Nova godina, bila i neka pauza i posle toga na prvoj probi vidim ja dolazi Zoran sa kravatom. A on to nikad nije nosio. Završimo probu, mi na piće, Zoran ode na predstavu, kad dođe neko i reče kako se Radmilović danas oženio. Kako se oženio? Jutros imao probu u pozorištu, posle imao probu kod mene, sad ima predstavu?! E, kažu mi, napravili smo pauzi i išli smo u opštinu, obavili to i nastavili probu", pričao je Šotra.

I tako se oženi Zoran Radmilović...

Sutradan, kada se Radmilović pojavio, Šotra mu pruža ruku da mu čestita, ali Zoran vidno neraspoložen.

"Desilo se naime da je on bio malo pod gasom, naišla je neka devojka, i onda otišli da 'slušaju ploče'. Ostao je par dana. I pojave se u nekom trenutku njeni brat i otac koji ga pitaju šta sad on namerava sa njom. I tako se on oženi. E sad, on se juče oženio a danas dolazi na probu i posle probe počinje da se zabavlja sa Dinom Rutić. Posle šest meseci je mogao da se razvede i onda se venčao sa Dinom u opštini Stari Grad. Njegov tast, isto glumac, Jožo Rutić sa kamerom dočekuje mladence a Vlasta Velisavljević kao klaper."

- Svadba Zorana Radmilovića, drugi put.

- Nije vam neki štos, reče Zoran.

Šotra napominje da je u radu sa glumcima voleo da im da uloge koje im niko drugi ne bi dao.

"Ja sam glumcima voleo da dajem ono što im niko drugi ne bi dao. Sonji Savić sam dao u filmu 'Braća po materi' da igra seljanku. Prvo mladu, pa onda matoru seljanku. Bati Živojinoviću, koji je toliko poubijao Nemaca, sam dao na kraju da igra Nemca. Stevu Žigona sam voleo kao glumca. On je bio jedna od naših bardova koje je isto alkohol… znate šta je strašno, alkohol je napravio pomor u našem glumištu. Medicinska nauka kaže da ljudi koji piju tako kao što glumci piju, žive 53 godine. E sad vidite koliko je živeo Zoran Radmilović, Slobodan Aligrudić, Cica Perović… Tačno toliko. Ima nešto u toj profesiji. To je rad sa nervima, tu je i trema, verovatno se to rešava pomoću alkohola. To je profesija u kojoj se rano umire", rekao je Šotra.

Jedan od onih filmova koji se svakako pamti je i "Braća po materi", za koji Šotra kaže da se radi o ozbiljnoj i teškoj materiji.

"Ali meni je bliska jer je slično kao u mojoj Hercegovini. Isto su tu Srbi i Hrvati. Hrvati su uglavnom Srbi koji si uglavnom primili katoličku veru i to su najljuće ustaše. Isto bacanje u jame, isto je nacionalizam otrovan i kod jednih i kod drugih. I srpski i hrvatski. Imao sam priliku da snimam to bacanje u jamu. Kad se takve scene snimaju čovek mora da nađe meru jer je informacija užasna. Onda sam ja to napravio da sa zvonika ovaj lik u filmu gleda to sa velike distance", kazao je Šotra.

Da li si normalan, nemamo ni vremena ni para...

I potom ide film koji svi znaju. Sjajan tekst, sjajni glumci, replike koje se prepričavaju i danas - "Boj na Kosovu".

"Ja sam snimao sa Milenom Dravić 'Gospođu ministarku' i oni me zovu da snimo 'Boj na Kosovu' jer će biti godišnjica. Pročitam, dobar tekst. Iz redakcije mi kažu da su to zamislili da se uradi u studiju zbog nedostatka vremena i para. Trebalo je da se postroje glumci, svako čita svoj tekst i koliko traje čitanje toliko traje i snimanje. Ja hoću ali bih da improvizujem.

- Da li si ti normalan? Nema ni vremena ni para.

- Nisam normalan, ali tekst je takav. Daj barem nešto malo da uradimo drugačije.

- Visićemo ovde, ispljuvaće nas. Kako god da snimiš neće valjati. Svi znaju kako je to bilo.

Ali ja insistiram na tome. Ako ne može tako onda neću ja da snimam. Probali oni sa drugima i na kraju opet dođu do mene. I krenemo mi u avanturu. Kakva je to jurnjava bila", prisetio se Šotra.

Kaže kako su se glumci otimali da igraju junake.

Lane ne sme na konja

"Lane Gutović hoće da igra junaka ali ne sme da priđe konju. Ono što je krupan kadar snima se tako što neko napred vodi konja. A on se jedva popne na tog konja. Plaši se. U širem planu uđe kaskader", kaže Šotra.

Na konstataciju da deluje da je glumačku podelo temeljno izabrao, slavni reditelj ističe da ništa tu temeljno nema i da je to jedna neponovljiva ludost.

"Ne znam da li bi iko sebi to dozvolio. Da uzmeš nešto što je nacionalni mit gde svi imaju neko mišljenje i gde ćete svi dočekati na nož. I još da snimiš to za 30 dana sa nekim budžetom… Dobri glumci su jedini spas tog filma. E, sad imate dobrog glumca ali slabo uči tekst. Kao što je bio Predrag Pepi Laković. Mi snimamo ceo dan. A Pepi Laković je poznat po tome da slabo uči tekst. I ide vojska srpska... i Pepi je u toj koloni. I snimamo a Pepi greši. Onda vraćaj nazad, snimaj ponovo. Ovi što igraju vojnike počeli da se bune jer idu napred nazad i slušaju tu nekog čiču koji brlja tekst", kaže Šotra.

Snimao je po deset scena u toku dana. Snalazio se kako je znao i umeo.

"Sećam se dođem na snimanje, imamo 10 scena. Svaka od njih bi trebalo da se snima po nedelju dana. A ja njih deset snimam u toku jednog dana. Uveče ostaje samo bojno polje da se snimi.

- Koliko ste statista predvideli za ovo?

- Biće dva razreda iz škole.

- Ma kakva dva razreda, vidite li koliko je ovo bojno polje?

I dok ja to pričam prilazi mi neki čovek i pozdravlja se sa mnom. Kaže kako je on moj zemljak, direktor poljoprivrednog dobra.

- Imaš li ti neke radnike?

- Imam jedno 200, uglavnom Romi.

- Dovedi ih uveče ovde.

Našminkamo mi ove u prvom planu, kostimiramo ih. Konje drogiramo da budu mrtvi. Dođu Romi, ja im kažem da poležu pozadi. Žurimo jer pada blenda. Oni tamo nikako da polegaju, ne razumeju o čemu se radi. Oni do malopre okopavali kukuruz. I krenemo da snimamo, kad ustade jedan i ode da mokri. I tako…", prisetio se Šotra u intervjuu za Mondo, prenosi Kurir.

Ko je bio Zdravko Šotra? Autor legendarnih filmova i uticajnih televizijskih serija

"Više od igre"

Radnja ove serije smeštena je u fiktivni grad Gradina, u razdoblju između 1931. i 1941. godine. Glavni zaplet prati rivalstvo između dva fudbalska tima, ali se serija bavi i svakodnevicom malog mesta. Među glavnim ulogama bili su istaknuti glumci kao što su Nikola Simić, Ćuza Stojiljković i Pavle Vuisić.

"Priče iz radionice"

Emitovana tokom osamdesetih, serija je postala jedna od omiljenih među publikom. Inspirisana je stvarnim životom beogradskog automehaničara Dragiše Krunića, koji je i sam bio Šotrin poznanik. Glavnu ulogu tumačio je legendarni Zoran Radmilović kao majstor Života, a uz njega su igrali Mira Banjac, Stevo Žigon, Tanja Bošković i mnogi drugi. Mnoge replike iz ove serije i danas se pamte i često citiraju.

"Ranjeni orao"

Jedan od najgledanijih Šotrinih projekata, zasnovan na romanu Mir Jam. U fokusu je život Anđelke, čiji život kreće drugačijim tokom nakon tragične smrti oca. Serija prati njen odrastanje i borbu sa ljubavnim razočaranjima, sve dok se ne sretne s Nenadom, prijateljem iz detinjstva, s kojim započinje novu ljubavnu priču. Uloge tumače Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić.

"Greh njene majke"

Takođe adaptacija romana Mir Jam, ova serija snimljena je 2009. godine. Prati život Nede, devojke iz ugledne porodice, koja posle očevog samoubistva i smrti majke ostaje sama. U priči ispunjenoj preprekama, otmicama i prisilnim brakom, Neda pokušava da otkrije tajnu iz majčine prošlosti zbog koje i sama ispašta. Glavne uloge poverene su Ivani Jovanović i Ivanu Bosiljčiću.

Život i karijera Zdravka Šotre

Rođen je 13. februara 1933. u selu Kozice, a neke biografije navode i 14. februar kao datum rođenja, u Stocu. Diplomirao je režiju na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, u klasi profesora Vjekoslava Afrića, 1954. godine.

Zaposlio se na Televiziji Beograd gotovo od samog osnivanja, i tamo je ostao do 2001. godine. Tokom sedamdesetih režirao je čuvenu emisiju „Obraz uz obraz“, u kojoj su igrali Milena Dravić i Dragan Nikolić, a koja je bila izuzetno popularna u tadašnjoj Jugoslaviji.

Godine 2019. dobio je priznanje „Zlatna antena“ za doprinos televizijskoj produkciji.

U 2024. godini objavio je knjigu „Mojih 500 glumaca“, u kojoj je sabrao svoje uspomene i iskustva iz dugogodišnje karijere.

Bio je u braku sa Nikicom Marinović, s kojom ima sina Marka.

Likovi koje je stvarao — od duhovitih narodnih tipova, preko tragičnih junakinja, do skromnih majstora iz komšiluka — oblikovali su domaću televizijsku scenu i ostali deo kolektivne svesti. Njegove priče i danas imaju snažan odjek, podsećajući da je život složen, ali i lep — igra, i nešto više od igre.