"Nudim ti vilu na Dedinju, zlato, krzno, samo da budeš moja": Naša misica zaludela svet, a njena borba sa rakom nikoga nije ostavila ravnodušnim

Lidija Manić te 1975. pobedila je na takmičenju Miss International u Japanu, čime je postala prva Jugoslovenka, ali i prva žena iz istočnoevropskog bloka koja je ponela ovu laskavu titulu. Kako je dolazila iz komunističke zemlje, gde društvo na manekenstvo i ovakvu vrstu takmičenja nisu gledali blagonaklono, pred Lidijom je bio težak zadatak sa samo 18 godina.

Ova Piroćanka odlučila je da uprkos predrasudama, svoju karijeru gradi čistog obraza, te je svojevremno priznala da je doživela i brojne nepristojne ponude, ali da ih je odbijala.

"Bila sam na dva svetska izbora lepote. Prvi je bio Izbor za mis univerzuma u San Salvadoru. Istog trenutka kad smo stigli u zemlju, vojska nam je oduzela pasoše i dok nismo krenule nazad, nismo ih dobile. Tamo sam prvi put shvatila da postoji zid između bogatih i sirotinje. Mi smo bili u divnom hotelu, ali nisam mogla da vidim kako živi običan svet. Otišli smo odmah na bal i kod kralja. Ta kraljeva garda, to se nije znalo ko je lepši. To su razne rase bile, muškarci sa zelenim očima, iste visine. Svaku od nas je sačekao po jedan kavaljer, koji nam je pravio društvo, s kojim se i plesao valcer. Kada sam izlazila iz autobusa, meni se samo odvalila štikla. Rekla sam to organizatoru i on je odneo moju obuću. Ja sam išla na vrhovima prstiju do dvora. Svaka zemlja se predstavljala kralju. Kada sam se pozdravljala, počela sam da se ljuljam, pa sam kralju pokazala da sam bosa. To je izašlo u novinama kao "Bosonoga kontesa na prijemu kod kralja". Kraljevskog obućara su zato odmah probudili, popravili mi štiklu i ja sam dobila svoju cipelu nazad do kraja večeri."

"Osvojila sam tamo titulu mis fotogeničnosti, a posebno mi je draga nagrada Little miss universe od devojaka. One su između sebe glasale koja je najlepša. Dobila sam na poklon i mali broš. Drugu nagradu su mi dali fotografi, ali mnogi misle da je Jugoslavija tada oštećena, što sam saznala kad je stigao poziv da učestvujem na Izboru za mis internešenel u Japanu. Kold Ber je vodio sva tri takmičenja - za mis sveta, mis univerzuma i mis internešenel, i po našim pravilima ja ne bih mogla da učestvujem na drugom izboru. Međutim, on je tražio da ponovo pošalju mene u Japan, a ne moju prvu pratilju. Znali su da sam bila oštećena."

Ubrzo je otputovala u Japan, gde je ostvarila veliki uspeh.

"Japan je veoma specifična zemlja. Volela bih da nju posetim i treći put. Bila sam tamo i nakon izbora da mojoj naslednici iz Francuske predam krunu. Japan ima poseban odnos prema ljudima i lepoti. Bila sam obavezna da nakon pobede provedem mesec dana kod njih. Spavala sam u hotelu preko puta carske rezidencije u Tokiju. Posle izbora je i naša ambasada bila obavezna da napravi prijem. Miro Krajačić i njegova supruga Vanda su to organizovali i bili su jako ponosni što je Jugoslavija pobedila. U Japan je tada stigla i naša delegacija sa Stanetom Dolancom na čelu, a prethodno je bila u Mongoliji. On mi je ispričao da su mu, pre nego što su započeli sa zvaničnom sednicom i sastankom, čestitali što je Jugoslavija pobedila na izboru za najlepšu devojku sveta. On je tada poželeo i da me upozna", ispričala je ona u intervjuu za Kurir i dodala:

"Tim povodom organizovali su večeru na koju sam došla sa lentom i krunom i prvo što me je pitao Stane Dolanc bilo je da li sam članica Saveza komunista. Obećala sam mu da ću se učlaniti čim se vratim kući. Oduševio se kad je čuo da sam unuka narodnog heroja. Pitao me je kada se vraćam u Beograd i da li može nešto da ponese mojima. Po njemu sam poslala sve fotografije i poruku mami, kao preko kurira. Nisam ni znala ko je on. Znala sam samo za Tita. Moja mama mi je kasnije pričala da je mislila da se neko šali s njom kada je dobila poziv iz njegovog kabineta."

Posle pobede, Lidiju su se otvorila brojna vrata, a najviši zvaničnici želeli su da budu u društvu devojke o čijoj lepoti priča ceo svet.

"Na zvaničnoj večeri u Japanu nije se završilo naše druženje. Od njega sam prvi put u životu dobila nepristojnu ponudu. Pozvao me je na ručak i predložio da idemo u lov u Karađorđevo, gde će biti i drug Tito. Rekla sam mu da ne volim lov i da me to uopšte ne zanima. Moj prijatelj Vanja Bulić me je upitao: "Šta misliš koga bi tamo lovili?" Naravno da bi mene vijali po tim šumama. Za vreme ručka mi je izgovorio i čuvenu rečenicu: "Nudim ti vilu na Dedinju, zlato starih Inka, krzno samurovine iz Rusije, samo da budeš moja." Imala sam samo 18 godina. Bila sam isuviše mlada da tako nešto prihvatim. Nisam bila tako vaspitana. I mene je to jednostavno na neki način i rastužilo i povredilo. Povredilo me je kao jedno žensko biće, bezazleno biće. Ostala sam zgranuta. Nisam mogla da verujem da mi se tako nešto događa. Posebno da neko može u tim godinama da izgovori takve gadosti jednom detetu. Onda sam shvatila u stvari da svet, takav svet od koga sam ja bila zaštićena i te kako postoji. Znate, vi ste ušuškani i zaštićeni od takvog sveta i družite se s ljudima koji pripadaju vama u tim godinama. Srećna sam i čista jer nikada posao nisam dobila jer sam legla s nekim u krevet", objasnila je.

Nakon toga kratko se bavila modelingom, a onda se otisnula u novinarstvo. Karijeru je započela na Studiju B, a onda su usledile autorske emisije na drugim komcercijalnim televizijama.

Na privatnom planu imala je vrlo turbulentan period.

Imala je nekoliko velikih ljubavi, ali se nikada nije udavala.

"Prvog dečka sam imala u 21. godini. Nisam se nikad udavala. Imala sam četiri velike ljubavi. Nisam imala tu sreću da imam decu. Provela sam devet godina u vanbračnoj zajednici. On je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Bili smo pre toga raskinuli. Najveća ljubav mi se dogodila pre sedam godina. On je veoma poznati muzičar. Ostali smo dobri prijatelji jer naša ljubav nije mogla da se ostvari. Dovoljno je da čovek i jednom voli, a ja sam imala njih četvoricu - običnog čoveka, sportistu, lekara i muzičara."

Još jednu tešku borbu podnela je 2020. kada joj je dijagnostikovan karcinom.

"Početkom korone saznala sam da bolujem od raka. Moja majka je ceo život provela u zdravstvu i išla sam redovno na preglede. Osetila sam samo jak bol u stomaku. Sišla sam do privatne ordinacije u mojoj zgradi i doktorka mi je rekla: "Idite odmah do Višegradske." Bio je maj 2020. godine. Posle sedam dana sam operisana. Utvrđeno je posle na histopatološkom nalazu da je karcinom u pitanju i onda sam, naravno, imala terapiju od 25 zračenja na onkologiji... Posle terapija se to nekako smirilo. Međutim, 2023. bolest se vratila. Moja mama je tada već blago ulazila u demenciju, tako da nisam mogla da imam komunikaciju na pravi način i da joj objasnim kroz šta prolazim. Ona se samo plašila da je ne ostavim i da ne ostane sama. Dok sam ja bila u bolnici, tih deset dana je bila kod brata u Obrenovcu i svaki dan me zvala telefonom i plakala da dođem kući. Nikako nije mogla da shvati šta se... Ja plačem sa one strane, ona plače. Meni je više u stvari bio šok 2023. godine kada sam uradila CT i kad sam saznala da se bolest vratila. Bio je 28. novembra 2023. godine. Saopštili su mi da ponovo moram na hemioterapiju, a mama je tog dana preminula. Čudno sam se osećala i rekla sam: "Bože, dobro je što moja mama to neće doživeti, da vidi kroz šta prolazim." Teški su ti lomovi i terapije. Opada vam kosa. Sama sam zato sebi obrijala glavu."