„Ne, ‘Retko te viđam s devojkama’ nije gej pesma“: Zdenko Kolar otkriva male istine o velikim Idolima

Sve to je samo deo anegdota koje je u utorak veče Zdenko Kolar, bas-gitarista, pevač i autor, član bendova „Idoli”, „Zvuk ulice”, „Zona B”… podelio sa publikom u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci na promociji knjige „Razgovori kod ’Zlatnog papagaja’” Olge Kepčije o istoriji fenomena, ne samo muzičkog već kulturološkog i društvenog – novog talasa. Promociji je sem autorke knjige Kepčije i Kolara prisustvovao i Svetislav Todorović alijas Toza Rabasa lider kultnog novovalnog/pank benda „Zvoncekova bilježnica” iz Aranđelovca.

– Bilo je to srećno i berićetno, detinjstvo i mladost, na Tašmajdanu na obodu „kruga dvojke” gde smo Vlada Divljan i moja malenkost živeli u istoj zgradi. Inače, do prve gitare došao sam tako što sam na nekom takmičenju „Ekspres politike” dobio usisvač koji sam prodao i od tih para kupio instrument, ispričao je Kolar svojim kakterističnim duhovitim stilom na promociji, zasmejavši publiku do suza, piše Danas.

Po njegovim rečima Vlada Divljan je od malena „bio preduzimljiv”.

– Voleo je da pravi žurke za rođendan ali ne za nas, drugare, već za rodbinu, i uvek je unapred, umesto poklona tražio da mu donesu lovu. Tako da je oduvek imao sopstveni budžet za rešavanje svih problema. Šteta što je rođendan samo jedanput godišnje ali, Bože moj, realan je Kolar.

Sve je krenulo lagano.

– Lepo se živelo u to vreme i niko od nas nije razmišljao da ćemo da budemo neki veliki bend. Vlada i ja smo svirali u grupama i pre „Idola” od kojih je najznačajniji „Zvuk ulice”. Bio je to dobar bend. Svirali smo velike koncerte sa puno publike, na festivalima poput onog u Novom Sadu… ali, nikada ništa nismo snimili, podsetio je on.

„Zvuk ulice” se po njemu raspao na prilično pogrešan i bolan način.

– Kako je ko to podneo? Vlada vrlo bolno, ja pak malo manje. Počeli smo da tražimo nešto drugo i da se bavimo nečim drugim. Jedno vreme ja se nisam bavio muzikom uopšte dok je Vlada nastavio. Fotograf Dragan Papić je Vladu i Šapera koji su išli u isto odeljenje u gimnaziji i Krstića koga je Šaper poznavao sa fakulteta stalno slikao ali ne kao grupu već kao modele. Uz njihove fotografije je objavljivao neke priče, poput foto stipova koji su u to vreme bili popularni u Italiji. Bilo je to lepo, zanimljivo i propraćeno u tadašnjoj omladinskoj štampi. Potom je došao na ideju – zašto vi, pošto je Vlada već bio muzičar, ne uzmete nešto da svirate. Vlada jeste ali Krstić i Šaper nisu. Probali su i okupili se u podrumu naše zgrade. Počeli su nešto da prčkaju sa gitarom, basom i bubnjevima. Svratio sam da vidim šta rade, pozvali su me sa „e, upadaj komšo”. Upao sam i poslušao ih, iskreno – zvučalo je kriminalno. Pozvali smo Božu Jovanovića, takođe komšiju iz iste zgrade, pravog bubnjara koji j i ranije svirao sa nama, rasporedili se i to je stvarno krenulo da zvuči baš kako treba. Ova dvojica su kao vokali pevali neke melodije, čak se ne sećam da li su to bili pravi tekstovi ali taj zvuk je stvarno imao neku neverovatnu energiju. Ta „boja” zvuka će postati ono po čemu su postali i ostali prepoznatljivi „Idoli”.

Opširnije pročitajte na sajtu Danasa.