INTERVJU Anđelka Prpić: Korona je uticala i na moje dete

Povodom novog srpskog psihotrilera "Jednini izlaz", koji će publika moći da gleda u bioskopima širom zemlje od 3. decembra, glumica Anđelka Prpić rekla je za Nova.rs da se na snimanju filma provela fantastično. Ona je istakla da joj je ova uloga bila veliki izazov i enigma, posebno što joj je ovo i prva glavna uloga u dugometražnom filmu. Osim ove teme, glumica je spomenula i koronu koju je nedavno preležala. Takođe, nabrojala je i kojim životnim vrednostima uči svog sina.S obzirom na to da vam je ovo prva glavna uloga u dugometražnom filmu, koliko je ovo veliki izazov bio za vas?- Svaka uloga mi je izazov. Ako nije, ni ne prihvatam. Nekada se izazov odnosi na sam zadatak u kreiranju i odbrani lika, a nekada je izazov raditi sa baš određenim kolegama. Ana Kolar iz "Jedinog izlaza" je bila meni nepoznat tip, enigma. Njena sredstva, način komunikacije i pokazivanja emocija miljama daleko od meni svojstvenih. Radovala sam se istraživanju o takvom karakteru i njenim modelima ponašanja.

Publici ste za srce prirasli u seriji "Andrija i Anđelka", a gledaoci su počeli da vas identifikuju sa komičnim likom kojeg ste u njoj tumačili. Koliko je teško za jednog glumca da izađe iz "šablona" u koji publika često ume da svrsta i koliki to eventualno ume da bude pritisak na glumca?- Dok je stvar dobra, dok od kolega učim, dok imam makar jedan poseban kadar tog dana u kome sam pomerila svoj domet makar za pedalj, ne smetaju mi nikakvi šabloni niti etikete.Da li je istina da je teže igrati u komediji nego u nekom drugom žanru?- Tako govore. Kao što važi i da je pozorište pravo bojište i čistilište za glumce. Ne znam da li je tako. Nemam taj utisak. Čini mi se da je poenta u istini, u autentičnosti. A žanr diktira stil...S obzirom na to da sada imate iskustvo i sa ulogom u jednom psihološkom trileru, imate li i procenu kakve vam uloge više “leže”?- Ja volim svoj posao. Uživam i radujem se radu. Ne radim zbog krajnjeg ishoda. Publika je ta koja se pita.

Možete li nam reći nešto više o ulozi koju igrate u filmu “Jedini izlaz”?- Ana Kolar je mlada udovica, koja je muža izgubila u požaru. Ima sina od 10 godina, Luku. Advokatica je. Anu prate razni problemi, koji joj ne daju da odahne i prepusti se životu gotovo od najmlađeg detinjstva. Konačno je rešena da sve sazna i nađe izlaz iz svog mučnog stanja.Da li ste se i u kojoj meri, na neki način poistovetili sa likom Ane Kolar koji tumačite, ukoliko uzmemo u obzir to da ste obe majke jednog dečaka. Pa iako tema filma nema mnogo dodirnih tačaka sa vašim privatnim životom, da li je i koliko možda upravo vaš lični život bio inspiracija za lik jedne požrtvovane majke?- Jedina sličnost koju bih mogla da izvučem je najveća životna motivacija, a to je dete. Mada, ako tako gledamo, tako oseća gotovo svaki roditelj, ne samo majka. Srećom po mene, ipak me je život mnogo više mazio.

Koliko su okolnosti zbog pandemije otežavale snimanje jednog ovakvog filma?- Snimanje nimalo. Upitan je bioskopski život filma, i ono što sledi kao slavlje i eventualno ubiranje plodova tog rada. Festivala nije bilo ove godine, makar ne onakvih kako smo navikli i priželjkivali... Ali Bože moj. Ima nažalost i mnogo gorih stvari u životu.Kako je izgledao jedan snimajući dan?- Za mene božanstveno. Vesela družina, koja vredno radi, dobro jede i živi svoj san. Prevedeno na banalnost - 12 sati koncentracije, kopanja po želucu i najdubljim emocijama... Kažem vam, božanstveno.https://www.youtube.com/watch?v=I9s6y1wBbJA&feature=emb_titleKad smo već kod korone, kako se sada osećate, s obzirom na to da ste je i sami nedavno preležali. Rekli ste da u vašem slučaju nije bilo težih simptoma ovog virusa, ali koliko je sam taj psihički momenat, u trenutku kad saznate da ste pozitivni, težak, s obzirom na to da se o ovom virusu i dalje jako malo zna, ali je sigurno da može biti smrtonosam?- Sreća je da je prošlo, za sada se čini bezbolno. Najžalije mi je bilo što je i sin moj morao da bude dve nedelje izolovan, bez škole i drugara. To već nije lako hendlovati. Ali, zato su tu igrice, karte, jamb, crtaći, filmovi, crtanje i ostale razbibrige...Koja je vaša poruka za one koji ne veruju da ovaj virus ne postoji? I čemu nas je ona kao društvo naučila?- Nisam završila medicinu, i time se ne bih bavila. Svako prema svojoj savesti. Ja sam se konkretno pridržavala svih uputa pulmologa, kao i dan danas.

Ponovo ćete se vratiti u pozorište. 15. decembra igraćete predstavu “Šta me snađe” u Akademiji 28. Da li ste se uželeli publike?- Publike i te razmene energije sam se najviše uželela. Za to ne postoji zamena niti kompenzacija. I želim i strahujem ujedno jer sam poslednju predstavu odigrala početkom marta.Šta je za vas veće uzbuđenje - filmsko platno ili "daske koje život znače"?- Ja sam komotnija na snimanjima, pretpostavljam jer imam sa kamerom i tim procesom i načinom rada malo više iskustva. S druge strane, od pozorišta imam zazor jer sam jako malo radila i čini mi se da bih se paralisala naspram naših velikih pozorišnih reditelja i glumaca. Zanimljivo je da sam se bez ikakvog straha upustila u, mnogi kažu, najtežu pozorišnu formu – monodramu i bila sama na sceni više od 200 puta... Tako da sam prestala da sve to uopšte upoređujem, već se radujem projektu i ljudima, tj. suštini, a ne formi.

Da li vam se dešavalo da nekad zaboravite tekst, pa morate da improvizujete? Da li publika primeti to?- Nisam imala do sada to u iskustvu. Ali, glumac je nabazdaren da preživljava. Ako znate da igrate, ako vam je jasna radnja i govorna i fizička i odnos koji imate do toga, reči su manje važne.Šta je najteže, a šta najlepše u glumačkom poslu?- Najteža je neizvesnost. Gluma je najlepši posao.

Serija “Andrija i Anđelka” je postala neviđeni hit, a likove ste toliko verno dočarali, da je publika zbog toga počela da vas doživljava kao da ste zaista par, te je teško u ovim ulogama zamisliti bilo koga drugog osim vas i Andrije. Kako je izgledala saradnja sa Andrijom Miloševićem na setu. Da li je upola duhovit uživo, kao što je to u seriji?- On je melem za dušu. Toliko darovit, brz, inteligantan i obrazovan, volela bih da sam u njegovoj glumačkoj klasi. Možda ako otvori neku večernju školu i upišem neki tečaj.

Andrija je poznat po tome da i tokom snimanja često improvizuje, pa time zasmejava kolege, što iziskuje bezbrojno ponavljanje jedne scene? Koliko je u proseku trebalo vremena da snimite jednu scenu?- U 10 meseci, u okviru kojih se radi 6 dana nedeljno po 12 sati dnevno imate vremena da doživite sve. I da se scena kupi, tj. uradi za pet minuta i da ponavljamo preko 30 dublova. Istim intenzitietom, sa neokrnjenom voljom.. I svaki put kao da je prvi. Ja stalno mislim prestaće, iz čista mira nestaće al đavo se ne predaje, to nam je u krvi - što bi Čola rekao.Da li ste isprva mislili da ćete se tako dobro uklopiti u ulogama i kako je došlo do toga da baš vas dvoje budete izabrani za ove uloge?- Kasting je presudio. A dobrom ishodu nimalo nije smetalo što se nas dvoje pre toga nikada u životu nismo ni sreli.

Ljudi se često stide svojih emocija, koliko je važno da ih pokazujemo, tj. ispoljavamo u bilo kom obliku?- Najlepše što imamo da damo od sebe su emocije. Verujem da i ljudi koji ih "kriju" zapravo žele žarko da ih ispolje, samo ne znaju kako. To se vežba i uči takođe. Tome između ostalog služe i psihoterapije. Mentalno zdravlje je zapostavljen deo u ličnoj higijeni i svest o tome bi morala da se znatno podigne.Vaš sin sada ima osam godina, čemu ga učite, i koje vrednosti je vama bitno da prenesete na njega?- Ja verujem u dobro. Verujem u poštenje. Verujem da možemo u sebi da pobedimo zavist i ljubomoru. Verujem da kada daš, vrati se i tebi. To su vrednosti koje ja živim. Nadam se da će ih kroz mene i moja dela usvojiti moj sin.

U frci i trci modernog života, roditelji sva manje vremena imaju za svoju decu. Koliko je važno posvetiti im se na pravi način, razgovarati sa njima, i na koji način vi to radite?- Mi smo njihovi saobraćajci. Oni biraju svoje puteve, a mi strepimo i brinemo da ne odu u neki ćorsokak, da budu pažljivi na velikim raskrsnicama, savetujemo ih ali i sankcionišemo ako rade nešto loše po sebe ili okolinu. Davno sam naučila lekciju – kvalitet a ne kvantitet, u vremenu. Pokušavam da pružim sadržaj koji se pamti, a ne koji isključivo popunjava vreme do spavanja. Najteže mi pada da budem istrajna, to je lekcija za mene.

U kakvom sećanju su vam ostali počeci karijere, koliko je bilo teško probiti se i dobiti ulogu, s obzirom na to da je glumaca u Srbiji sve više?- Ne želim da razmišljam toliko daleko. Mislim da to vuče u neku negativnost a kako kažu – kako zračiš, tako i privlačiš. Svako od nas ima neku osobenost koju zaista nema ali baš niko pod kapom nebeskom. Ja sam čekala svoj trenutak da nekome zatreba baš ovakav glas, nos, govor, hod... Ali, nisam u međuvremenu sedela skrštenih ruku. Uvek sam nešto smišljala i pokušavala, sebi zadavala obaveze. Ako ste spremni za veliku stvar i sve što je do vas ste uradili, sačekajte malo povoljnog vetra i eto vas na vašem putu ka zvezdama.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.