Zašto Iran još nije popustio pred Trampom: Teheran ima plan, ali njegova Ahilova peta postaje sve opasnija

Američki predsednik Donald Tramp poručio je da je Iranu pružio veliku priliku da postigne sporazum, ali da će odbijanje dogovora sada dovesti do "ekonomskog rata i izolacije bez presedana".

Prema analizi Atlantskog saveta, takav pristup podseća na Trampovu politiku "maksimalnog pritiska" iz prvog mandata, ali uz jednu važnu razliku – Iran sada mora da računa i sa realnom mogućnošću novih direktnih američkih napada.

Generacija koju je oblikovao rat sa Irakom

Autori upozoravaju da bi bilo pogrešno očekivati da će iransko rukovodstvo brzo kapitulirati. Veliki broj ljudi na ključnim položajima prošao je kroz Iransko-irački rat od 1980. do 1988. godine, jedan od najkrvavijih sukoba druge polovine 20. veka.

"To su čvrsti ljudi, naviknuti da ne popuštaju", ocenjuju autori.

Među njima je predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf, koji je kao veoma mlad bio komandant Revolucionarne garde, dok je predsednik Masud Pezeškijan tokom rata služio kao pripadnik IRGC-a i lekar. Novi sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Mohsen Rezai bio je komandant Revolucionarne garde tokom rata.

Zbog toga autori smatraju da iskustvo iranskog rukovodstva nije oblikovano samo revolucionarnom ideologijom i religijom, već i ratom u kojem su Iran i Irak godinama trpeli ogromne gubitke bez odlučujućeg pomeranja fronta.

Njihova procena je da će Teheran pokušavati da nanese što veću cenu Sjedinjenim Državama i njihovim partnerima kako bi ih naterao na nepovoljniji kompromis, dok istovremeno pokušava da spreči stvaranje čvrstog regionalnog fronta protiv Irana.

Najveća opasnost dolazi iznutra

Drugi ključni faktor za opstanak režima jeste sposobnost vlasti da zadrži kontrolu nad bezbednosnim aparatom.

Prema Atlantskom savetu, nisu svi protesti podjednako opasni za vlast. Demonstracije studenata i urbane srednje klase predstavljaju problem sa kojim se Islamska Republika suočava decenijama. Mnogo ozbiljniji signal bile bi masovne pobune radničke i niže srednje klase u provincijama.

Upravo iz tih slojeva dolazi deo pripadnika Basidža i Revolucionarne garde. Ako ekonomsko nezadovoljstvo počne da zahvata porodice ljudi na kojima počiva represivni aparat, moglo bi da dođe do pucanja njegove unutrašnje kohezije.

Takav scenario predstavljao bi, prema autorima, jedno od najozbiljnijih upozorenja za vlast u Teheranu.

Nafta je Ahilova peta Irana

Najveća spoljašnja slabost Irana ostaje ekonomija, a posebno sposobnost da prodaje naftu i tako dolazi do dolara, evra, zlata i drugih deviznih sredstava.

Teheranu su devizne rezerve potrebne za finansiranje uvoza, podršku rijalu, ali i finansiranje saveznika i proiranskih grupa u regionu.

Iskustvo prethodnih sankcija pokazuje koliko taj pritisak može biti ozbiljan. Iranski izvoz nafte je pod međunarodnim sankcijama 2013. pao ispod milion barela dnevno, sa oko 2,2 miliona 2011. godine. Tokom prvog Trampovog mandata izvoz sirove nafte u jednom trenutku pao je na oko 440.000 barela dnevno.

Istovremeno su iranske devizne rezerve, prema podacima koje navodi Atlantski savet, dramatično smanjene – sa približno 120 do 128 milijardi dolara u vreme nuklearnog sporazuma na oko 15 milijardi 2019, a potom na 12,4 milijarde dolara dostupnih rezervi.

"Vreme srednjoročno i dugoročno radi za Sjedinjene Države, dok se Iran suočava sa sve manje novca i nemogućnošću da izvozi energente", navodi se u analizi.

Ormuz dodatno komplikuje pregovore

Poseban problem predstavlja Ormuski moreuz. Autori upozoravaju da bi sporazum kojim bi Iran ponovo otvorio moreuz, ali zauzvrat dobio pravo da naplaćuje prolazak brodovima, mogao da zahteva ublažavanje američkih finansijskih sankcija.

To bi, prema njihovoj proceni, Teheranu omogućilo pristup prihodima bez rešavanja ključnog spora oko iranskog nuklearnog programa. Zbog toga smatraju da bi Vašington trebalo da traži druge načine za stabilizovanje protoka nafte i svetskih cena energenata.

Kada bi režim mogao da počne da puca?

Atlantski savet izdvaja tri procesa čije bi istovremeno odvijanje moglo ozbiljno da ugrozi vlast: pad izvoza nafte i deviznih rezervi, pucanje unutrašnjeg jedinstva režima uz slabljenje njegove regionalne vojne moći i hiperinflacija koja bi izazvala dugotrajne masovne proteste.

Međutim, to ne znači da će Iran uskoro popustiti. Naprotiv, autori očekuju da bi Teheran mogao dodatno da zaoštrava situaciju pre nego što prihvati poraz.

"Iran će eskalirati pre nego što ostane bez sredstava", navodi se u tekstu.

Najnovije iranske pretnje prelaskom na "potpuno ofanzivne" operacije, kao i pokušaji država Persijskog zaliva da pronađu nove bezbednosne aranžmane, ukazuju na sve veću nestabilnost regionalnog poretka.

Ipak, autori upozoravaju da niko ne može pouzdano da predvidi trenutak u kojem bi iranski režim mogao da popusti ili izgubi vlast. Podsećaju da su SAD više puta pogrešno procenjivale unutrašnju političku dinamiku drugih zemalja.

Zato zaključuju da su mogući potpuno različiti scenariji – od iznenadnog pada sistema do opstanka Islamske Republike još decenijama. Ono što je izvesnije jeste da se Teheran suočava sa sve većim ekonomskim pritiskom, ali da rukovodstvo koje je politički oblikovano dugotrajnim ratom za sada pokazuje da je spremno da podnese veoma visoku cenu pre nego što pristane na američke uslove.