Skriveni rat u Izraelu: Sukob ideologa i generala koji oblikuje budućnost zemlje

Bar je upozorio na rastuće nasilje izraelskih naseljenika prema Palestincima na okupiranoj Zapadnoj obali, koje je nazvao "jevrejskim terorizmom". Prema njegovim rečima, ovaj fenomen predstavlja pretnju "nacionalnoj bezbednosti Izraela" i "veliku mrlju na judaizmu". Opisao je kako se ekstremni naseljenici, poznati kao "mladi sa brda", ne samo sukobljavaju s Palestincima, već napadaju i izraelske snage bezbednosti – i to uz podršku visokih državnih zvaničnika. Bar je istakao da su te milicije prešle put od izbegavanja konfrontacija sa snagama bezbednosti do otvorenih napada na njih, uz podršku određenih predstavnika vlasti.

Iako je pažnja javnosti bila usmerena na Gazu, a potom i na eskalaciju sukoba u Libanu i napade iz Irana, situacija na Zapadnoj obali eskalirala je posle 7. oktobra. Ujedinjene nacije su zabeležile preko 1.400 incidenata nasilja naseljenika, uključujući vandalizam, paljevine i upotrebu vatrenog oružja, što je dovelo do povreda, oštećenja imovine i raseljenja 1.600 Palestinaca. Ovi napadi predstavljaju značajan porast u odnosu na već rekordno nasilnu 2023. godinu. Barsovo upozorenje došlo je u trenutku kada su izraelski zvaničnici iz Ministarstva odbrane i Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) izrazili zabrinutost da Zapadna obala stoji na ivici eksplozije koja bi mogla rezultirati stotinama izraelskih žrtava u novom višefrontovskom sukobu.

Politika koju Izrael sprovodi na Zapadnoj obali ima šire posledice koje nadilaze pitanje palestinskog naroda. Sukob između izraelskog bezbednosnog aparata i krajnje desnice, uz podršku naseljenika, ne odnosi se samo na upotrebu sile u Gazi ili eventualno okončanje okupacije Zapadne obale. To je borba za samu bezbednost Izraela i njegov identitet. Izrael se suočava sa izborom: da posluša upozorenja svojih bezbednosnih zvaničnika poput Bara ili da se vodi ideologijom krajnje desnice, što bi dovelo do daljeg krvoprolića, ugrozilo međunarodni ugled zemlje i dovelo do njene izolacije. Ova bitka će u velikoj meri definisati budućnost izraelske politike i bezbednosti.

Raskol Izraela

Linija razdvajanja između izraelskog bezbednosnog establišmenta i krajnje desnice može se pratiti do incidenta iz 2016. godine, kada je vojnik Elor Azarija ubio ranjenog palestinskog napadača u Hebronu, koji više nije predstavljao pretnju. Desničarski političari, uključujući premijera Netanjahua, stali su u njegovu odbranu i tražili njegovo pomilovanje, suprotstavljajući se tadašnjoj izjavi načelnika Generalštaba, Gadija Ajzenkota, da su Azarijine akcije bile protivne vojnim normama Izraelskih odbrambenih snaga (IDF). Ovaj slučaj je otkrio rastuću podelu između vojske i političkog vrha, ali i jačajući uticaj pokreta naseljenika u izraelskoj politici. Azarija je prvobitno bio optužen za ubistvo, ali mu je kazna preinačena na ubistvo iz nehata, zbog čega je odslužio devet meseci zatvora.

Visoki bezbednosni zvaničnici upozoravaju da delovi izraelske političke desnice deluju protiv interesa zemlje. Među njima su Bezalel Smotrič, radikalni ministar finansija koji kontroliše civilne poslove na Zapadnoj obali, i Itamar Ben-Gvir, ministar zadužen za policiju, poznat po podršci jevrejskim terorističkim grupama i osudama za podsticanje rasizma. Obojica žive u naseljima na Zapadnoj obali i promovišu aneksiju teritorije, a nakon 7. oktobra 2023. zagovarali su ponovno naseljavanje Gaze Jevrejima. Ben-Gvir je pozvao na smenu šefa Šin Beta, Ronena Bara, i ministra odbrane Joava Galanta, okrivljujući ih za neuspeh u sprečavanju napada 7. oktobra i podršku pregovorima o oslobađanju talaca.

Sukob između krajnje desnice i bezbednosnog establišmenta postao je bez presedana. Ovaj raskol je povezan s Netanjahuovom težnjom da ostane na vlasti, oslanjajući se na krajnju desnicu i prebacujući krivicu za napad 7. oktobra na vojni i obaveštajni aparat, dok negira svoju odgovornost. On odbija da uspostavi nezavisnu istragu o Hamasovom napadu, više od godinu dana kasnije. Iza politike okrivljavanja krije se suštinski jaz između ideologa, koji žele formalizovati izraelsku kontrolu nad okupiranim teritorijama, i bezbednosnih zvaničnika, koji su svakodnevno uključeni u operacije osiguravanja izraelske bezbednosti.

Vojni establišment, tradicionalno povezan s sekularnim i liberalno-demokratskim vrednostima, nastoji da očuva barem privid vladavine zakona. Nasuprot tome, desničarski lideri postaju sve neprijateljskiji prema vojsci—što predstavlja izuzetan preokret u zemlji gde je vojska dugo bila svetinja i ključni stub bezbednosti. U ovom trenutku, izraelska vojska se suočava s najdužim i najsloženijim sukobom od osnivanja Izraela 1948. godine.

Sukob između izraelske desnice i bezbednosnog establišmenta ne odnosi se samo na ambicije krajnje desnice na Zapadnoj obali, već i na dilemu o budućnosti Gaze. Ministar odbrane Joav Galant i bezbednosni zvaničnici, u saradnji s Bajdenovom administracijom, mesecima su podržavali sporazume o taocima i prekidu vatre. Galant je čak javno kritikovao premijera Netanjahua što nije ponudio strategiju koja bi zamenila Hamasovu vlast u Gazi, nazivajući njegovu ideju o "potpunoj pobedi" "retoričkom besmislicom", što je izazvalo oštar odgovor premijera.

Ovaj sukob nije nov; u martu 2023. Galant je upozorio da će predložene promene u pravosuđu, koje su navele mnoge rezerviste da prete bojkotom, ugroziti nacionalnu bezbednost. Netanjahu je tada otpustio Galanta, ali je kasnije povukao odluku zbog masovnih protesta.

Kulminacija sukoba između krajnje desnice i bezbednosnog establišmenta dogodila se u septembru, kada je vlada odlučila da izraelske trupe ostanu u Filadelfijskom koridoru, strateškom pojasu između Gaze i Egipta, uprkos protivljenju Hamasa i Egipta. Mnogi su ovo protumačili kao Netanjahuov pokušaj da blokira dogovor o prekidu vatre kako bi održao podršku krajnje desnice. Dok desnica zagovara nastavak rata i planira vraćanje naseljenika u Gazu, Galant i vojni vrh insistiraju na povlačenju iz tog koridora, uz mogućnost ponovnog zauzimanja ako bude potrebno.

Ovi nesporazumi su dodatno pogoršani nakon pogubljenja šest izraelskih talaca od strane Hamasa, što je izazvalo masovne proteste širom Izraela i zahteve za hitnim dogovorom o oslobađanju talaca. Protesti su kulminirali štrajkom i demonstracijama, pri čemu je samo u Tel Avivu na ulice izašlo pola miliona ljudi.

Pored sukoba oko Gaze, dodatna tačka napetosti je status Jerusalima, posebno Svetog kompleksa gde se nalaze džamija al-Aksa i Brdo hrama. Ben-Gvir, ministar nacionalne bezbednosti, ohrabruje sve više Jevreja da se mole na tom mestu, što je u prošlosti izazivalo ozbiljne sukobe. Bezbednosni establišment ovo smatra opasnom provokacijom koja podstiče Palestince i iritira Jordan i širi muslimanski svet. Krajnja desnica, predvođena mesijanskim pokretom, želi da preuzme kontrolu nad celim kompleksom, sa ciljem obnove hrama i ponovnog uvođenja ritualnog žrtvovanja životinja, što preti dodatnoj destabilizaciji regiona.

Iako se situacija na Zapadnoj obali pogoršava, sukob između krajnje desnice i vojnog establišmenta ne jenjava. Izrael je zabranio oko 150.000 Palestinaca sa Zapadne obale da rade u zemlji, dok ministar Smotrič zadržava poreske prihode koje Izrael prikuplja u ime Palestinske uprave, što ozbiljno ugrožava palestinsku ekonomiju i povećava rizik od novih sukoba. Bezbednosni zvaničnici uzaludno apeluju na vladu da oslobodi ta sredstva i obnovi radne dozvole za Palestince kako bi se smanjile tenzije, dok krajnja desnica forsira dalju destabilizaciju i potencijalnu aneksiju teritorija.

Vlada Izraela ignoriše pritisak

Vlada ne sluša ni bezbednosni establišment ni demonstrante, oslanjajući se na čvrstu podršku koja favorizuje njihov pristup prema Zapadnoj obali i ratu na više frontova. Ključno pitanje je može li spoljni pritisak naterati Netanjahua da promeni kurs. Gotovo bezuslovna podrška Vašingtona Izraelu, čak i uz širenje naselja, stvara osećaj nekažnjivosti među tvrdolinijaškim doseljenicima, koji dobijaju sve veći uticaj u izraelskoj politici.

Sjedinjene Države su počele da sankcionišu nasilne naseljenike, ali još nisu odvojile Ben-Gvira i Smotriča ili entitete povezane s projektom naseljavanja. Takođe, Vašington nije postavio ozbiljna ograničenja na isporuke oružja Izraelu, koje bi moglo dospeti u ruke naseljenika.

Ostaje nejasno da li bi strože mere Sjedinjenih Država mogle uticati na izraelsku politiku. Čak i pod pritiskom, Netanjahu bi se verovatno oslanjao na krajnju desnicu, s obzirom na usklađenost izraelskog društva s njegovim stavovima o Palestincima. Ipak, delimična napetost s Vašingtonom mogla bi uticati na sposobnost Izraela da vodi rat. Čvrstiji stav Amerike bi jasno pokazao na kojoj strani su spremni stati u sukobu između ekspanzionističke krajnje desnice i pragmatičnijeg bezbednosnog pristupa.

Trenutno, eskalacija rata u Libanu prikriva podelu oko Zapadne obale, ali te razlike su kritične. Ako krajnja desnica pobedi, što deluje verovatno, Izrael će nastaviti isključivanje Palestinaca i izgradnju novih naselja, što vodi ka postepenoj aneksiji. Ova putanja garantuje budućnost nasilja i nestabilnosti, a trijumf tvrdolinijaša mogao bi značiti katastrofu za Izrael, dodatno osipajući krhke mehanizme demokratije.

BONUS VIDEO: Ubijen je Jahija Sinvar