0
Engleska poslovica kaže da je “put u pakao popločan najboljim namerama”. Lider URA-e Dritan Abazović, u to nema sumnje, ima i dobre namere i viziju, ali u Crnoj Gori nije vreme za vizionare - što bi rekao bivši nemački kancelar Helmut Šmit: svi koji imaju vizije treba da se obrate doktoru - već za pragmatične i praktične ljude.
PROČITAJTE JOŠ:
Smenom Alekse Bečića sa mesta predsednika Skupštine Crne Gore URA nije samo srušila poslednji most za izlazak iz krize u okviru saveza pobedničkih koalicija na izborima 30. avgusta 2020. godine, već je platila avansni danak podrške DPS-a i njegovih satelita projektu tzv. manjinske vlade.
Abazović i njegov pokret su pokazali veliki senzibilitet prema zahtevima ključnih međunarodnih faktora, pre svega Vašingtona i Londona, ali su istovremeno pokazali da uopšte ne prate ili ne tumače dovoljno razborito tekuće stanje u Evropskoj uniji i u odnosima između vodećih članica EU sa Velikom Britanijom i Sjedinjenim Američkim Državama.
Kao glavni motiv za obaranje vlade je naveden argument blokade evropskih integracija Crne Gore. Taj motiv stoji na staklenim nogama pošto je na izborima u Francuskoj indirektan ulog i ono malo nade što je ostalo da jednog dana vidimo Crnu Goru, ali i druge države Zapadnog Balkana u EU. Čini se da Abazović i URA uopšte nisu vodili računa o tom važnom detalju ili su ga potcenili.
Naime, ako Emanuel Makron ne pobedi na izborima u Francuskoj sledećeg aprila, ulazak Crne Gore i drugih zapadnobalkanskih država će praktično biti stavljen na slepi kolosek. Da se razumemo, ni Makronov ostanak u Jelisejskoj palati neće značiti ubrzanje evropskih integacija. Ni Podgorica ni bilo koja druga zapadnobalkanska prestonica neće biti gepard u procesu proširenja, ali će barem biti puž koji će približavati, centimetar po centimetar, svoju kućicu EU.
Pobeda bilo kog od desničarskih kandidata, od republikanke i neodegolistkinje Valeri Pekres preko suverenistkinje Marin Le Pen do populiste Erika Zemura, neće samo odložiti ulazak Montenegra i drugih u EU za period posle 2040. godine, odnosno za sledeću generaciju političara, već će dovesti i u pitanje postojanje EU ovakve kakva jeste.
Dakle, zaigrati na kartu evropskih integracija pred izbore u Francuskoj je, u najmanju ruku, nepotrebni hazarderski potez, od koga može samo da se ima šteta a nikakva korist. Ništa dramatično se ne bi promenilo u Crnoj Gori do proleća, ako su zaista evropske integracije motivacija promene parlamentarne većine, a imao bi se jasan politički pregled evropskih prilike. Često se zaboravlja, ne samo u Crnoj Gori, da je proces evropskih integracija dvosmeran. Primer Severne Makedonije je veoma indikativan.
Takođe, svaka vlast na Balkanu mora pažljivo da balansira u trouglu odnosa sa Vašingtonom i Berlinom, kako na kratak tako i na srednji i dugi rok. SAD i Nemačka, po prirodi stvari, nemaju iste ciljeve i interese i nije isključeno da se ispod površine obračunavaju u trećim zemljama gde imaju veće ili manje ambicije.
Ne znam ko daje informacije Dritanu Abazoviću da Crna Gora može da bude spremna za članstvo u EU 2025. godine i da bi mogla čak i da bude primljena za par godina u Uniju, ali je jedno sigurno: taj ko mu prodaje tu priču, ne misli dobro ni njemu, ni Uri a ni Crnoj Gori.
Najveća greška koju može da napravi svaka istinski proevropska vlada na Zapadnom Balkanu je da pothranjuje nadu o nekakvom brzom ulasku u EU. Reč je o klasičnom bumerangu koji će najviše naškoditi nosiocima tog obećanja i proevrspkom raspoloženju u dotičnoj zemlji.
Članstvo u EU je toliko maglovita perspektiva da nijedan ozbiljan političar, koji misli dobro svojoj zemlji, ne stavlja ga u vrh prioriteta, pogotovo onih koji se vezuju za trajanje mandata.
Ulazak u EU nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa članstvom u NATO, niti proces pregovaranja može da se poredi. Zanositi se da se preko noći mogu preskočiti prepreke na putu EU, kao što je to slučaj sa NATO, je krajnje kontraproduktivno.
Optuživanje prethodne vlade i parlamentarne većine za kočenje evropskih integracija ne odgovara istini. Crnoj Gori je trebalo tri godine da otvori poslednja dva poglavlja. Zadnje je otvoreno tek kada je Crna Gora pristala na novu metodologiju pregovaranja koje daje instrumente EU da produžava proces pridruživanja do u nedogled, štaviše proces je postao reverzibilan.
Zvuči krajnje naivno i politički nezrelo da bilo ko veruje da sa DPS-om mogu da budu sprovedene reforme u pravosuđu i da budu izabrani ljudi od integriteta. Glavni razlog zastoja Crne Gore u evropskim integacijama nije bila vlada Zdravka Krivokapića i prethodna parlamentarna većina već nasleđeni korumpirani, neefikasni i nedorasli pravosudni sistem čiji cilj nije bio ulazak Crne Gore u EU već zaštita glavara DPS-a i drugih ličnosti bliskih režimu od krivičnih gonjenja kao i proganjanje političkih protivnika.
Crnoj Gori ne treba novi političar-žrtva koji će završiti kao Slavko Perović, baš kao što je suvišan i još jedan Novak Kilibarda. Ideja o manjinskoj vladi sa SDP-om, SD-om, Bošnjačkom strankom i albanskim strankama koje bi podržao DPS je smrtonosna za Uru i Socijalističku narodnu partiju.
Kako se slikovito izrazio crnogorski pisac Đuro Radosavović u emisiji “Naglas” Radio-Televizije Crne Gore “u novoj vladi neće biti članova DPS-a, ali će oni držati ključeve od kabineta”. Iskustvo nas uči da u šaci Đukanovićevog režima niko nije politički pretekao.
Ko god je sklapao saveze sa Milom Đukanovićem u poslednjih 30 godina u Crnoj Gori je uništen politički poput Momira Bulatovića i Svetozara Marovića ili je podređen kao Filip Vujanović i Duško Marković ili redimenzioniran do irelevantnosti što je bio usud Igora Lukšića, Milice Pejanović, Ranka Krivokapića, Miodraga Živković, Darka Pajovića i pomenutih Kilibarde i Perovića.
Dritan Abazović i Vladimir Joković (lider SNP-a) bi to morali da imaju na umu, tim pre što bi njihova manjinska vlada, čak i sa SDP-om i SD-om, imala samo 19 ruku u parlamentu, to jest ne bi imala ni polovinu potrebne većine od 41 poslanika. Drugim rečima bila bi totalni zarobljenik DPS-a.
Infantilno je verovati da će se DPS promeniti sa penzionisanjem ili odlaskom Mila Đukanovića. To se neće dogoditi jer je Đukanovićev režim u prethodnih 25 godina do te mere indoktrinirao većinu svog biračkog tela da bi svaka promena kursa politike DPS vodila ka njegovom urušavanju i pojavljivanju političke snage koja bi zamenila izvorni DPS.
Na kraju Ura i SNP će skupo platiti avanturu manjinske vlade: nestaće sa političke scene i jedni i drugi ili će postati vanparlamentarne stranke na putu gašenja. Ura ima smisao na crnogorskoj političkoj sceni samo kao protivnik DPS-a. Pristajenjem na podršku Đukanovićeve stranke, Ura postaje tek malo drugačija verzija SDP-a, SD-a i raznih poketa, da opet citiram Đuru Radosavovića, koje nisu ništa drugo do ćerke firme DPS-a.
Još teži poraz čeka SNP. Ni eventualno potpisivanje tzv. Temeljnog ugovora sa SPC neće spasiti stranku koju je osnovao Momir Bulatović od nestanka. Konkurencija za srpsko-crnogorsko biračko telo je već izuzetno jaka a ulaskom na scenu pokreta odlazećih ministara Milojka Spajića i Jakova Milatovića postaće još jača. U takvoj konkurenciji, bilo kakvo koketiranje sa DPS-om ili povezivanje, uključujući i podršku manjinskoj vladi je klasično političko samoubistvo.
BONUS VIDEO: Đuro Radosavović: Dritan Abazović ne bi ulazio u nešto što nije ostvarivo
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
