Zaoštravanje odnosa između Kine i Zapada postaje sve otvorenije i smanjuje drastično prostor za dvostruke igre lokalnih lidera na Evroazijskom kontinentu. Nije pitanja da li će, nego kada će svi morati da se izjasne na čijoj su strani. U novom “Code War”, kako se apostrofira dolazeći sukob SAD i Kine sa aluzijom na “Cold War”, vodiće se bitka na tehnološkom i digitalnom planu s ciljem nametanja vlastitih društvenihi i ambijentalnih standarda i neće biti prostora za “nesvrstane” i “neutralne”.
Pročitajte još:
Berlinski zid 21. veka će biti Tajvan dok Hong Kong svakim danom postaje sve više Gdanjsk našeg doba. Evropa sklona podelama, po pravilu na svoju štetu, nalazi se na udaru. Manifest evropskih suverenista je predigra nove preraspodele na kineskoj matrici s pitanjem ko je na Starom kontinentu srpeman da “pogine” za ljudska prava i slobode? Ako Evropljani nisu voljni da “poginu” u odbrani prava i sloboda za koje su platili visoko istorijsku cenu, da li će ikad biti spremni da “poginu” za Hong Kong ili Tajvan?
Mađarski premijer Viktor Orban je lukav čovek, ali kao većina prepredenih ljudi ima manu ne samo da veruje da je pronicljiviji od drugih već da je i pametniji nego što jeste. Takvi ljudi su bogom dani da uvećaju redove “korisnih idiota” u istorijskim čitankama, ovoga puta za račun Kine koja pokušava da razjedini EU imajući u vidu sve izvesniji i bliži obračun sa SAD.
Priča o Kini kao dobroćudnom ekonomskom divu koji zagovara u međunarodnim relacijama politiku nemešanja u unutrašnje stvari država, je toliko naivna da samo ljudi sa konkretnim i merljivim interesima mogu da je zastupaju. Političku cenu kineskih investicija i ekonomske saradnje već plaćaju pojedine država u Ujedinjenim nacijama, uključujuči i Srbiju, koje moraju da glasaju protiv rezulucija koje nisu po volji Pekinga, ili da budu, u najmanju ruku, uzdržane.
U Evropskoj uniji, Mađarska je postala glavni advokat Kine. Budimpešta već mesecima blokra usvajanje oštrijih pozicija i rečnika EU prema Kini po pitanju ljudskih prava, progonu Ujgura i gušenja sloboda i prava u Hong Kongu.
Retorika Si Đinpinga u uniformi Mao Cedunga na proslavi stogodišnjice Kineske komunističke partije neodoljivo podseća na sadržaj manifesta koji je potpisalo 16 suverenističkih i populisičkih stranake u EU na inicijativu mađarskog tribuna: narod, krv, porodica, tradicija, granice, pretnje, neprijatelji i suvi nacionalizam.
Si Đinping je prešao za gotovo isto vreme, između šest i osam godina, put kojim su protrčali ruski predsednik Vladimir Putini i turski im kolega Redžep Tajip Erdogan: od velikog reformatora i nosioca promena do nacionaliste. Bez istrošene ideologije komunizma, u odsustvu moćnih ideja, suočen sa serijom kriza, Si Đinpingu nije ostalo ništa drugo nego da svoju glad za moći utoli nacionalizmom, kako bi to slikovito rekao Džordž Orvel.
Bildovanje patriotizma nad Hong Kongom nije pokazatelj snage Pekinga već njegove slabosti. Slobodoljubivi građani Mirišljave luke su težak udarac za imidž Kine i slike koju Peking projektuje o sebi u svetu. Ako Hongkonžani beže od zagrljaja “matice”, ko je toliko “idiot” da juri u naručje nekdašnje Centralne imperije?
Osim nacionalizma, ubrzanog naoružavanja i upotrebe sile ili pretnji prema “neposlušnim” komšijama, Si Đinping se pridružio Putinu i Erdoganu u sprovođenju politike sejanja podela i razmirica unutar i između država članica EU. Veliku odgovornost za postojeću situaciju snose i vodeće članice EU. Nemačka i Francuska su zbog ekonomskih interesa žmurili na oba oka sve ove godine kada je u pitanju Kina i dozvolili su Pekingu da pusti svoje korene na celom Starom kontinentu.
Do dolaska Marija Dragija na čelo italijanske vlade, Rim je bukvalno bio na putu da postane kineski vazal. Osnivač Pokreta pet zvezda i doskorašnji neprikosnoveni lider Bepe Grilo vodi već godinama otvorenu prokinesku kampanju. Bivši premijer Masimo D’Alema je postao neka vrsta kineskog lobiste, ne samo u Italiji već i na Zapadnom Balkanu. Italija je pod vođstvom populista Bepea Grila i Matea Salvinija bila jedina članica G7 koja je pristupila tzv. Novom putu svile.
Suverenisti, populisti, nacionalisti, bivši komunisti, evroskeptici, ljudi koji su u poznim godinama otkrili ljubav prema novcu: u takvom društvu Kina već decenijama plete mrežu sebi odanih ljudi u Evropskoj uniji i na Zapadnom Balkanu. Pre pandemije koronavirusa primećena je i vrlo intenzivna aktivnost na pridobijanju profesora univerziteta, kulturnih radnik, akademske zajednice i tzv. influensera. Raznorazne organizacije povezane direktno ili indirektno sa Pekingom su organizovale egzotična putovanja, veoma izdašno plaćena učešća na konferencijama bez smisla i svrhe, bogato finansirana gostovanja na univerzitetima i seminarima.
“Ne treba obećavati ono što ne možeš da se ispuniš da ne bi bio primoran da radiš ono što se ne sme”, upozoravao je Abraham Linkoln pre 150 i kusur godina, a to je upravo omiljeni sport suverenističkih i populističkih lidera: laka i neodgovorna obećanja. Zato uz pomoć Kine, ali i Rusije, evropski autokrati i kleptokrati pokušavaju, kako je to definisao Ivan Krastev, da prošvercuju autoritarni metod kao jedan od demokratskih načina vladanja. Orbanu, Kačinjskom i njihovim prijateljima na Balkanu taku dragu “neliberalnu demokratiju”.
Odustajanje partija ekstremne i tvrde desnice od izlaska njihovih država iz članstva u EU i od borbe za ukidanje evra samo je na prvi pogled dobra vest. Suverenisti i populisti nisu promenili svoju ćud, samo dlaku. Svesni da bi sa kampanjom izlaska iz evrozone i EU izgubili postojeću podršku Orban, Kačinjski, ali i Marin Le Pen, Santjango Abaskal i italijanskih desničarski dvojac Salvini-Meloni, žele da prekroje po svojoj, ali i kineskoj meri EU iznutra.
Cilj suverenističko-populističke alijanse u EU, uz finansijsku i logističku podršku Pekinga i Moskve, jeste da se u korenu kompromituje i obesmisli ideja federalizacije EU, kao i dubljih evropskih integracija. Federalna EU, izgradnja i jačanje evropskog identiteta, je jednako noćna mora za suvereniste i populiste Starog kontinenta koliko za Kinu, Rusiju i Tursku.
Iscepkana Evropa sa sijasetom malih državica u planetarnim okvirima bi bila idealna u očima današnjeg Pekinga, ali i Moskve i Ankare. Nesreća Evrope je da se klubu podrivača EU pridružila i Velika Britanija dok u Vašingtonu još uvek saniraju štetu četvorogodišnjeg pira Donalda Trampa i njegove administracije.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar