Željko Pantelić: Srbija i komšije na turskom drumu za EU

Ko se rodio u godini kada je Srbiji i njenim komšijama tzv. Solunskom agendom obećano članstvo u EU postao je punoletan, a Beograd i okolne prestonice na Zapadnom Balkanu su dalje od ulaska u EU nego što su bili te 2003. godine kada je u grčkom gradu održan Samit EU.U prethodne dve decenije uslovi za ulazak u privilegovani evropski klub su kudikamo rigorozniji u odnosu na one koje su trebali da ispune države koje su ušle u EU 2004. i 2007. godine. Kada bi postojeće države članice EU morale da ispune parametre koji se traže od Srbije i drugih zapadnobalkanskih država, Evropska unija bi ostala sa jednocifrenim brojem zemalja.https://www.youtube.com/watch?v=Q4zQ8RTbgBgEU je sa stalnim pooštravanjem uslova i tolerisanjem zloupotrebljavanja procesa proširenja i upotrebe veta za realizaciju nacionalnih agendi ili lečenja nacionalnih frustracija država članica EU, bukvalno učinila nemogućim ulazak bilo koje nove članice.Deset zemalja koje su ušle u EU 2004. godine otvorile su i zatvorile pregovore za četiri godine, Slovačkoj je čak bilo potrebno samo dve i po godine. Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj je bilo potrebno malo više vremena, ali su tri balkanske zemlje i dalje drugorazredne članice EU jer ne pripadaju ni Evrozoni a nisu ni deo Šengenskog sporazuma iako je od njihovog ulaska u evropski klub prošlo 14 odnosno osam godina.Crna Gora je pre neki dan proslavila devet godina od početka pregovora o članstvu, Srbija gazi već sedmu godinu i obe zemlje nisu stigle još ni do polovine puta. Izjave crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića da će Crna Gora zatvoriti pregovore do 2024. godine su na liniji ozbiljnosti izjava koje smo slušali o brzom članstvu u EU od Zoran Živkovića, Božidara Đelića, Duška Markovića i drugih srpskih i crnogorskih zvaničnika.

Nisu Slovačka, Poljska, Mađarska i drugih sedam država iz “Big bang proširenja” imale takve administrativne kapacitete, bili šampioni u borbi protiv korupcije i sa izgrađenim institucijama i pravnom državom da uđu tako ekspresno u EU koliko su Brisel i najvažnije zapadnoevropske prestonice imale manje zahtevne kriterijume i parametre za njih nego što ih danas imaju za Srbiju i druge zapadnobalkanske zemlje.Pre četvrt veka vodeći akcionisti u tadašnjoj 15-očlanoj EU, Berlin, Pariz i London, su imali veoma jake interese da jedna ili nekoliko zemalja iz pakete proširenja 2004. i 2007. godine uđu u EU. Njima se pridružila i Grčka koja je stala uz Kipar.Na prelazu između dva veka bili smo svedoci ukrštenih ucena i pretnji vetom sa svih strana. Nemačka je ceo proces uslovljava proširenjem na Poljsku koja je bila od strateške važnosti za Berlin, Velika Britanija je sponzorisala pribaltičke republike a Francuzi su gurali Rumuniju i Bugarsku jer su iz nekog razloga verovali da će sa ulaskom Bukurešta i Sofije biti ojačana frankofonska komponenta EU pod naletom anglofonskog i germanofonskog uticaja. Na kraju je stigla Atina sa decidnim stavom: ili s Kiprom ili niko.Posto su shvatili razmere greške koju su napravili sa brzopletim, nepromišljenim i aljkavim proširenjem EU, Berlin, Pariz, Hag i još par skandinavskih članica su činili sve da uspore ili zaustave proces proširenja na šest zapadnobalkanskih zemalja koje sve skupa nemaju stanovnika koliko nemačka pokrajina Severna Rajna-Vestfalija.

Pomenute članice EU, i pre svega Holandija, nisu želele da koriste evropske integracije kao šargarepu za rešavanje teških pitanja na Zapadnom Balkanu i približavanje regiona EU, već su ih upotrebljavale da stave klipove u točkove kandidatima i potencijalnim kandidatima i zaustave ih u procesu pibližavanja EU.Niko ovde ne želi da opravda Srbiju, Crnu Goru i zemlje u okruženju za njihovu sporost u sprovođenju reformi, odsustvo snažne volje da se izgrade jake instiucije, postave čvrsti temelji pravne države, osiguraju prava i slobode, uđe ozbiljno u borbu sa kriminalom i korupcijom. Međutim, vrlo je indikativno da su iste zemlje koje su primile Kipar sa trećinom okupirane teritorije požurile da pošalju poruku zapadnobalkanskim državama da nijedna neće moći da uđe pre nego što reši pitanje svojih granica.Identične države koje su primile u članstvo Rumuniju ogrezlu u korupciji i Bugarsku u raljama organizovanog kriminala najednom su postale alergične na podmićivanje i mafiju u zapadnom delu Balkana. EU koja se ponašala kao najbolja majka prema istočnoevropskim državama pretvorila se u zlu maćehu prema državama nastalim iz pepela bivše Jugoslavije.Holandija je uz prećutnu podršku Nemačke i skandinavskih članica EU usporila a zatim i zaustavila put Srbije ka članstvu u EU, i to u krucijalnom periodu između 2005. i 2010. godine. Hagu nije bilo stalo toliko da Srbija uhapsi ratne zločince koliko da izgubi poslednji voz za EU na srednji i dugi rok.

Atini je bilo dozvoljeno, bez ikakavih posledica, da blokira Skoplje 15 godina zbog pitanja imena bivše jugoslovenske republike. Francuzi već par godina ne dozvoljavaju da Priština dobije viznu liberalizaciju i pored toga što je na Kosovu provela čak 10 godina najveća i najskuplja civilna i pravno-policijska misija EU u njenoj istoriji, poznata pod imenom Eulex.U poslednjih 15 godina EU je nekoliko puta pooštravala uslove za prijem u članstvo, od uslova za otvaranje do ispunjavanja parametara za zatvaranje. Poslednja promena metodologije, na pritisak Francuske, je samo još jedna etapa u procesu koji je uzeo maha posle velikog proširenja iz 2004. godine.Predsednik Francuske Emanuel Makron je imao, ako ništa drugo, čestitosti da kaže da neće biti novog proširenja pre nego što se EU reformiše i promeni sistem odlučivanja. U jednom momentu je šef Pete republike pomislio da bi mogao da privoli istočnoevropske zemlje da pristanu na reforme i ukidanje konsenzusnog glasanja u zamenu za brže evropske integracija zapadnobalkanskih država. Međutim, brzo mu je postalo jasno da podrška mađarskog premijera Viktora Orbana i drugih istočnoevropskih lidera ne ide dalje od retorike i da im ne pada na pamet da se odreknu poluga uticaja na odlučivanje u EU zarad ubrzavanja evropskih integracija balkanskih komšija.Proširenje EU je jedna od materija o kojima se odlučuje konsenzusom u nadležnim telima u Briselu. Zahvaljujući tom pravilu sve države članice EU mogu da koriste, bez limita i bez posledica, pravo veta kako bi realizovali nacionalne agende u procesu pregovora o članstvu EU sa državama kandidatima. Bugarska blokada Severne Makedonije je školski primer zloupotrebe konsenzusnog glasanja u EU za ostvarivanje nacionalnih interesa na uštrb evropskog i države kandidata u procesu pregovora.

Aktuelni lideri u EU ne žele novo proširenje i pored toga što su svesni opasnosti držanja našeg regiona u limbu. Javno mnjenje u većini država članica Unije, pre svega u onim najvažnijim, je protiv ulaska Srbije i drugih država Zapadnog Balkana u EU. U takvoj postavci stvari ceo Zapadni Balkan se kreće ka koloseku na kojem se već godinama nalazi Turska koja je otvorila pregovora 2005. godine pomirena sa idejom da ih nikada neće završiti.Za razliku od istočnoevropskih država i mediteranskih ostrva koji su na prelazu između dva veka imali veoma jake sponzore u EU, zapadnobalkanske zemlje ne mogu da računaju na ozbiljnu i doslednu podršku nijedne važnije prestonice.Bez snažnog stimulansa iz EU uz srazmernu i funkcionalnu upotrebu “štapa i šargarepe”, Srbija i njene komšije neće nikad uspeti da uspostave pravne države i da reše međusobne sporove poput Beograda i Prištine ili unutrašnja entničko-identiteska pitanja u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji dok će Albanija ostati u kandžama organizovanog kriminala. Zato članstvo u EU nema alternativu za one koji žele bolju Srbiju i region, za druge ima solucija na pretek.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram