Piše Željko Pantelić: Bosna, 25 godina posle Dejtona

Na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno u BiH, se ukorenila latinska izreka “Ex falso sequitur quodlibet” koju bi mogli slobodnije da prevedemo “na neistini možeš da gradiš sve što poželiš”. Na tom temelju su sva tri naroda u BiH konstruisali nacionalne narative i zato imamo tri crno-bele “istine”, po pravilu suprotstavljene i konfliktne.Označavanje mirovnih sporazuma iz 1995. godine, kao glavnih  krivaca za nefunkcionisanje BiH je tipična zamena teza. Funkcionalnost i efikasnost jedne države ne određuju sporazumi, ustavi, zakoni, teritorijalna organizacija, stepen autonomije ili centralizacije već njen državni aparat i sami građani. Nema tog zakona koji sam može da popravi birokratiju, baš kao što nema sporazuma koji ljudi ne mogu da izvitopere.Dejtonski sporazum nije “ludačka košulja”, kako ga mnogi definšu u BiH, pre će biti da se prave ludi oni koji bi trebalo da ga implementiraju i poštuju. Bošnjaci u kolapsu Dejtonskog sporazuma vide priliku da ga zamene sa novim koji bi sertifikovao činjenicu da su postali apsolutna većina u BiH i centralizovao državu; Srbima je izgovor da se približe ako ne de iure, a onda de fakto, otpcepljenju; dok bi Hrvati da na pepelu Dejtonskog sporazuma izgrade njihov treći entitet. Četvrt veka su partijski lideri, građanski i nacionalni aktivisti iz civilnog sektora u BiH potrošili na realizaciju pomenutih neostvarivih ciljeva i, kako stvari stoje, spremni su da proćerdaju još toliko.Prethodne dve i po decenije nisu samo iskorišćene da se izbriše “leopardova koža” multietničke Bosne i Hercegovine već su podignuti zidovi između tri strane, cementirajući rezultate rata. Pre početka sukoba 91 od 109 opština u BiH je bila multietnička, danas su samo Brčko i Mostar na papiru višenacionalni gradovi. Kažemo na papiru jer su u stvarnosti i oni izraz totalne segregacije na bošnjačke, hrvatske i srpske delove. U Mostaru, Hrvati i Bošnjaci imaju sve duplo, čak i fudbalske klubove, a već 12 godina ne mogu ni da se dogovore oko održavanja lokalnih izbora.Nije iznenađenje što se 97 odsto građana BiH izrazilo kao Bošnjak, Srbin i Hrvat, ali  jeste upadljiv podatak da se gotovo isti broj građana BiH verski opredelio za muslimansku, pravoslavnu ili katoličku veru.  BiH je jedina država u zapadnom delu sveta u kojoj ateisti, ili verski neopredeljeni, gotovo da ne postoje: svedeni su na statističku grešku, kao u teokratskim režimima u islamskom svetu.Deo bošnjačke elite je postao hiperproduktivan u kreiranju nove istorije BiH i dokazivanju da su svi, nacionalno, Bosanci i Hercegovci, samo su neki muslimani, drugi katolici a treći pravoslavci. Reč je o krajnje kontraproduktivnom projektu koji će možda zaraditi potršku minornog procenta Srba i Hrvata u BiH, ali će sigurno još više učiniti podozrivijim veliku većinu druga dva naroda prema Sarajevu. Očigledno nisu čitali francuskog filozofa Ernsta Renana koji je u eseju “Šta je nacija?”, još 1882. godine na Sorboni objasnio šta je neophodno za stvaranje jedne nacije. “Nacija je  - tvrdio je Renan - duhovni princip sastavljen od dva elementa: prošlosti i sadašnjosti. Prvi je bogato nasleđe sećanja (slavne pobede i velike žrtve) a drugi je trenutni konsenzus da se živi zajedno, odnosno svakodnevni plebiscit građana da je oportuno žrtvovati deo vlastitih itneresa u korist same nacije”.Tri naroda u BiH nemaju ni jedan ni drugi element:  gaje potpuno odvojena i često suprotstavljena ili čak oprečna viđenja istih istorijskih događaja a nemaju ni konsenzus da žrtvuju svoje interese u korist nove nacije. Zvuči paradoksalno, ali tri strane se mnogo više spore oko Drugog i Prvog svetskog rata nego oko poslednjeg, a da ne govorimo o nadrealnim raspravama o nacionalnoj pripadnosti velikih istorijskih ličnosti. Podele su otišle toliko daleko da se čak negiraju i kategorički imperativi kao što su odnos prema zločinima i ratnim zločincima. Neoprostivo i nedopustivo  je odlikovanje i  davnanje imena javnim ustanovama i ulicama  po imenima ratnih zločinaca, bez obzira da li su nalaze u Banjaluci, na Palama, u Sarajevu ili Mostaru.Porazno je što nove generacije Srba u BiH negiraju genocid u Srebrenici u strahu da bi to priznanje moglo da otvori vrata za ukidanje Republike Srpske, baš kao što je mučno i kada bošnjački političari genocid u Srebrenici zlupotrebljavaju kao izgovor za izgradnju unitarne BiH. Umesto pijetata prema stradalim ljudima u Srebrenici imamo politizaciju koja ne pomaže građanima u Republici Srpskoj da shvate razmere počinjenog zločina a Bošnjacima u Federaciji da skinu znak jednakosti između Srba i zločinaca. Tako prvi ne mogu da se pokaju a drugi da oproste.Srbi, Bošnjaci i Hrvati u BiH neće moći nikada da se slože oko prošlosti, ali mogu da se dogovore oko budućnosti. Rat i kasniji mir su izbrisali bosansko-hercegovačku leopardovu kožu, ali bi novi raspored nacionalnih šara mogao od prepreke da postane komparativna prednost. Švajcarska i Belgija su primeri: zajedno, ali svako na svom. Zato je potrebno izgraditi minimum poverenja i tražiti tačke oko kojih je moguće stvarati konsenzus jer drugog sporazuma, posle Dejtonskog, neće biti, barem ne za našeg veka. Zajedništvo vodi BiH u budućnost, dok svaki pokušaj stvaranja jedinstva će voditi samo ka dubljim i nepomirljivijim podelama.Bošnjački političari i deo javnosti je ubeđen da će izabrani američki predsednik Džozef Bajden realizovati njihove snove o BiH po njihovoj meri, izvlačeći iz sećanja  izjava bivšeg senatora. Ta verovanja su jednako naivna koliko i ona da bi Srbima bilo bolje sa Trampom. Da je Bajden zaista imao neke planove za BiH ili prostor bivše Jugoslavije, realizovao bi ih, ili bi barem pokušao dok je bio potpredsednik SAD, budući da mu je Barak Obama delegirao sva ovlašćenja za Zapadni Balkan. Tim pre što se na prelazu iz sedme u osmu deceniju života ništa ne ostavlja za posle. Dokumenti o BiH  i Kosovu koji su izašli tokom Bajedenove kampanja nedvosmisleno potvrđuju kontinuitet tradicionalne politike SAD na našim prostorima.Takođe, često se zaboravlja da je odnos Sarajeva prema Redžepu Tajipu Erdoganu i Turskoj gotovo jednak prema onom koji Banjaluka gaji prema Vladimiru Putinu i Rusiji. Iz Pariza, Berlina i Brisela, ali i iz Vašingtona, se vidi sve manja razlika između Erdogana i Putina, Turske i Rusije, zato će Srbi morati da se pomire sa Bosnom i Hercegovinom, Bošnjaci sa Republikom Srpskom a Hrvati sa  Federacijom BiH i mogućnošću da im Bošnjaci biraju “pravog” Hrvata u predsedništvo.***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram