Naučnici pokušavaju da ožive životinjsku vrstu koja je izumrla pre 87 godina: Liči na psa i hijenu, a nije ni jedno ni drugo

Rekonstrukcija genoma

U sklopu najnovijih istraživanja, kompanija Colossal Biosciences uspela je da rekonstruiše oko 99,9% genoma tasmanijskog tigra, dok je za preostalih 45 segmenata DNK potreban dodatni rad. Ovi segmenti će biti popunjeni u narednim mesecima kako bi se osigurala maksimalna preciznost genetske rekonstrukcije.

Bet Šapiro, glavna naučna direktorka kompanije i vođa paleogenomskog tima sa Kalifornijskog univerziteta, objasnila je da je uzorak tilacina koji je korišćen u istraživanju jedan od najbolje očuvanih drevnih uzoraka DNK sa kojima su radili.

Glava tasmanijskog tigra, očuvana u etanolu više od jednog veka, omogućila je naučnicima da prouče i izoluju RNK molekule, otkrivajući detalje o tilacinovim čulima i moždanim funkcijama. Endru Pask, član naučnog saveta kompanije Colossal, objasnio je da je istraživanjem tkiva jezika, mozga i oka moguće saznati šta je tilacin mogao da okusi, kako je mirisao i kako mu je funkcionisao mozak.

„Svakim danom smo sve bliži vraćanju tilacina u ekosistem,“ rekao je Pask, naglašavajući kako bi povratak ove vrste bio značajan za očuvanje ekosistema Australije, koji je mnogo pretrpeo zbog gubitka prirodnog balansa.

Tehnološki izazovi

Da bi oživeli tasmanijskog tigra, naučnici se oslanjaju na genetsku sličnost s njegovim najbližim živim rođakom, torbarem zvanim „debelorepi dunart“. Ovaj mali mesožder, iako veličinom neuporediv sa tilacinom, predstavlja odličan model za genetske eksperimente jer ima sličan genetski kod. Pask je naglasio da istraživači koriste DNK dunarta kako bi, kroz sofisticirane tehnike uređivanja, uspostavili jedinstvene genetske promene u ćelijama dunarta.

U Colossal Biosciences kompaniji, tim naučnika koristi inovativne metode za razumevanje evolucijskih promena u genomu. Preko 300 jedinstvenih genetskih promena je već uspešno implementirano, čime su istraživači uspeli da približe dunartove ćelije onima koje su karakteristične za tasmanijskog tigra. Pask je izjavio da se nauka nalazi u najboljoj poziciji do sada da obnovi ovu vrstu, i to pomoću revolucionarnih tehnologija za oživljavanje izumrlih vrsta.

Fosilni dokazi i sličnosti sa psom

Moderni tilacin, odnosno tasmanijski tigar, pojavio se pre oko 4 miliona godina i bio je rasprostranjen širom Australije i Nove Gvineje. Kao primer konvergentne evolucije, tasmanijski tigar pokazuje veliku sličnost s porodicom pasa, sa oštrim zubima i jakim čeljustima. Njegova fizička građa – kao veliki, kratkodlaki pas s krutim repom – i ponašanje postali su poznati australijskim doseljenicima, koji su ga često upoređivali i sa hijenom zbog njegovog neobičnog stava.

Zanimljivo je da je tasmanijski tigar dobio naziv „tigar“ zbog 13 do 21 tamnih pruga na leđima i zadnjici, koje su bile jasnije kod mlađih jedinki. Odrasli primerci su obično bili dugi 100 do 130 cm, dok je rep imao dužinu od 50 do 65 cm.

Izumiranje

Tasmanijski tigrovi su hiljadama godina slobodno lutali Australijom i Tasmanijom. Kao torbari, pripadali su istoj porodici kao i kenguri, koale i tasmanijski đavoli, i predstavljali su vrhunske predatore u svom ekosistemu. Njihov broj je počeo da opada u 19. veku, kada je lokalna vlada Tasmanije podstakla lovce da ih ubijaju zbog optužbi farmera da tasmanijski tigrovi napadaju ovce. Program nagrada za odstrel u drugoj polovini 1800-ih doveo je gotovo do njihovog potpunog istrebljenja, a poslednji tilacin je uginuo u zoološkom vrtu u Hobartu, glavnom gradu Tasmanije, 1936. godine.

Ekološki značaj vraćanja tilacina

Iako je ovaj projekat još uvek u eksperimentalnoj fazi, oživljavanje tasmanijskog tigra moglo bi imati dalekosežne ekološke posledice. Povratak ove vrste može pomoći u vraćanju prirodne ravnoteže i smanjiti pritisak na druge mesoždere koji su preuzeli njegove uloge u ekosistemu. Genetski inženjering koji omogućava ovakve inovacije podstiče nadu da će i druge izumrle vrste, koje su ključne za svoje ekosisteme, možda ponovo hodati Zemljom.

Poduhvati poput ovog postavljaju ozbiljna etička i ekološka pitanja, ali se istovremeno doživljavaju kao revolucionarni koraci u očuvanju biodiverziteta.