Piše Željko Pantelić: Kako je Leposavić upao u Milovu zamku

Milo izgubio vlast, ali ne i moćMilo Đukanović izgubio je vlast na parlamentarnim izborima, ali nije moć. Predsednik Crne Gore kontroliše u potpunosti sudstvo i tužilaštvo, po dubini može da računa na vernost dobrog dela policijskog i administrativnog aparata, kao i na medijsku podršku Radio Televizije Crne Gore koja se od javnog pretovrila u privatni servis DPS-a i Đukanovićevog okruženja.Aktuelnom savezu vladajućih koalicija na državnom nivou je potrebno vreme za demontažu Đukanovićevog sistema i paralelno osvajanje, delić po delić, vlasti na lokalnom nivou. Ne treba smetnuti s uma da su, zahvaljujući rasejanim datumima lokalnih izbora, u Crnoj Gori, u permanentnoj izbornoj kampanji i da je potrebna dobra politička kondicija da pobede.U Nikšiću su tek završeni lokalni izbori, za mesec dana dolazi na red izjašnjavanje birača u Herceg Novom, na jesen će biti red na građane Cetinja, Mojkovca i Petnjice. Sledećeg februara nas čeka izborni dan u Beranama i Ulcinju a zatim na kraju proleća u 12 opština, među kojima su Podgorica, Bar, Danilovgrad, Pljevlja, Bijelo Polje. U aprilu 2023. su na programu predsednički izbori.

Izbori u Herceg NovomPrašina koja se podigla oko ministra pravde Vladimira Leposavića neće se tako lako sleći, osim ako sam ministar sam ne podnese ostavku. Glavni motiv su izbori u maju u Herceg Novom, dok oni ne prođu vrlo je verovatno da zahtev za smenu Leposavića neće ni stići na dnevni red zasedanja Skupštine, budući da ne postoji zakonski rok u kome zahtev premijera mora biti uvršten u dnevni red.Izborni sastanak u najvećem gradu Boke Kotorske je veoma važan za Demokratski front i Demokrate, odnosno koalicije koje se oko njih okupljaju, tim pre posle iznenanđujućeg rezultata na izborima u Nikšiću, kada su dve formacije osvojile približno isti broj glasova. Budući da je Herceg Novi bastion otpora režimu Mila Đukanovića svih ovih decenija, za Demokratski front i Demokrate je od izuzetnog značaja da ostvare što bolji rezultat i nametnu se kao lider u vladajućoj koaliciji. A u Herceg Novom nema dobog rezultata bez “malo” ili “više” srbovanja.

To objašnjava u dobroj meri motive odbrane ministra Leposavića od strane lidera Demokratskog fronta koji sada insistiraju na činjenici da je on Srbin, a spočitavali su mu tokom litija i u prethodnim mesecima da je “američki čovek”. Kroz tu prizmu se mora tumačiti i jasan stav Demokrata da neće glasati za smenu Leposavića ako se oko toga ne dogovore sve tri vladajuće koalicije. Stranka predsednika Skupštine Alekse Bečića je svesna da bi svaki signal popuštanja DPS-u i delu srbofobne javnosti u Crnoj Gori, i pored toga što je svima jasno da je ministar pravde pogrešio, bio poguban politički potez pred izbore u gradu mimoza.

Tvrdoglavi LeposavićPremijer Krivokapić ne bi imao velike probleme da odoli pritisku opozicije i dela nevladinih organizacija u Crnoj Gori koji su tražili smenu Leposavića zbog njegovog stava o genocidu u Srebrenici, međutim posle intervencije američke ambasadorke Džudi Rajzing Rajnke i pogotovo nemačkog ambsadora Roberta Vebera, Krivokapić nije imao drugo rešenje.Iznenađenje predstavlja odbijanje Leposavića da podnese ostavku, s obzirom na to da je on lično Krivokapićev izbor i nema stranačku bazu. Štaviše, kao što smo pomenuli, zbog stava koji je imao kao član pravnog tima Mitropolije crnogorsko-primorske da se se sačuva autonomija litija i ne dozvoli politički uticaj Beograda, Leposavić je bio oštro targetiran od strane sledbenika Andrije Mandića.

Oni koji poznaju dobro ministara Leposavića tvrde da će on teško podneti ostavku jer je uveren da nije ništa loše rekao i da nije uvredio nikoga kada je odgovarao na pitanje o genocidu u Srebrenici u Skupštini Crne Gore. Pored svih dobrih osobina, od stručnosti, marljivosti i tačnosti, Leposavić ima i jednu karakteristiku koja je često mač sa dve oštrice: tvrdoglavost.Zahtev Vašingtona i BerlinaPod pritiskom dve najmoćnije države zapadnog sveta, u sudaru sa kočopernim mladim ministrom i pod rafalnom paljbom kako opozicije tako i pozicije, Krivokapiću nije preostalo ništa drugo nego da podnese zahtev Skupštini. Na taj način je odradio posao koji su od njega tražili Vašington i Berlin i prebacio je vruć krompir vladajućoj većini.Krivokapićev potez izgleda kao hazarderski, ali on to u suštini nije. Najbolji opis političke krize u Crnoj Gori se nalazi u italijanskoj humorističkoj pesmi komičara Enrika Montesana “Io non ho che te, tu non hai che me, non abbiamo granché” (Ja nemam nikog do tebe, ti nemaš nikog do mene, zajedno nemamo bogzna šta). Drugim rečima, Krivokapić zna da nema druge koalicije do ove koja bi podržala njegovu vladu, baš kao što i vladajuća većina zna da ne mogu da se slože oko drugog kabineta do postojećeg. To što nisu bogzna šta, je manje zlo od alternetive: povratak DPS-a na vlast.

Ekspertske vlade lepo zvuče u teoriji i kao melem za uši u državama izmrcvarenim dugogodišnjom korupcijom, mahinacijama, zlouopotrebom vlasti. Međutim u realnosti to su vlade koje, po pravilu, prave najviše gafova i početničkih grešaka. Nije Krivokapićeva vlada prva, čak i mnogo potkovanija ekspertska vlada Marija Montija u Italiji je imale ministre i ministarke, koje su pravile kardinalne i početničke promašaje.

Provokacija DPS-aPolitika je zanat kao i svaki drugi, ko mu nije vičan ili ga nije naučio, osuđen je da proklizava na svakom koraku. To se upravo dogodilo crnogorskom ministru Vladimiru Leposaviću. Iskusni političar ne bi nikada napravio grešku poput njegove da u Skupštini odgovarajući na poslanička pitanja iznosi svoje lične stavove.Ministar Leposavić je bio toliko naivan da je pao na klasičnu provokaciju DPS-a i Đukanovićevih saradnika koji već godinama seju mržnju i podozrenje između Srba i Bošnjaka u Crnoj Gori. Dovoljno je setiti se grafita po severu Crne Gore pre i posle izbora sa šovinstičkim i nacionalističkim porukama u režiji Đukanovićevih pasdarana, kao i napada na verske objekte muslimanske zajednice čiji počinioci nisu nikada pronađeni.

Upadanje u zamku Leposavića je još više diletantski čin jer mu je pitanje dostavljeno napismeno i mogao je dobro da promisli pre nego što je dao odgovor u skupštinskoj sali. Bilo je dovoljno da se pozove na rezoluciju koju je usvojila Skupština Crne Gore pre desetak godina, gotovo istovetnog sadržaja kao i ona usvojena u Srbiji, i da zatvori usta poslanicima iz DPS-a, podsećajući ih da se njihov vođa Milo Đukanović ponosno hvalio da je dostavljao benzin vojsci Republike Srpske, čak i kada je Miloševićev režim sprovodio embargo na Drini.BONUS VIDEOhttps://www.youtube.com/watch?v=TfuH12nAt5gPratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram