Kina prvi put reagovala na krvave proteste u Iranu

U takvom ambijentu, prvi put se oglasila i Kina – ključni politički i ekonomski saveznik Teherana. Reakcija Pekinga bila je oprezna, ali pažljivo odmjerena, uz jasnu poruku koja se može čitati i kao indirektna kritika Sjedinjenih Američkih Država.

Portparolka kineskog Ministarstva spoljnih poslova Mao Ning poručila je da se Kina „dosledno protivi mešanju u unutrašnje poslove drugih država“, naglašavajući da međunarodno pravo mora u potpunosti štititi suverenitet i bezbednost svih zemalja. „Kina se protivi upotrebi sile ili pretnjama silom u međunarodnim odnosima“, rekla je Mao, dodavši da se Peking nada da će „iranska vlada i narod prevazići trenutne poteškoće i očuvati nacionalnu stabilnost“.

Iako u izjavi nije direktno pomenut Vašington, poruka dolazi u trenutku kada američki predsednik Donald Tramp otvoreno govori o mogućim vojnim opcijama prema Iranu, istovremeno tvrdeći da je Teheran zatražio pregovore. Iranske vlasti su, s druge strane, zapretile odmazdom i optužile SAD i Izrael da podstiču nemire.

Kineska reakcija, po tonu znatno blaža od zapadnih osuda, jasno se uklapa u dugogodišnju spoljnopolitičku doktrinu Pekinga: podršku državnom suverenitetu, protivljenje sankcijama i odbacivanje spoljne intervencije, naročito kada dolazi sa Zapada. Za razliku od Nemačke i Finske, koje su otvoreno osudile „nesrazmerno i brutalno nasilje“ iranskih vlasti nad demonstrantima, Kina se uzdržala od bilo kakve kritike samog režima u Teheranu.

U međuvremenu, iranske vlasti sve oštrije pojačavaju retoriku. Ministar spoljnih poslova Abbas Araghchi proglasio je proteste „terorističkim ratom protiv države“, tvrdeći da demonstranti napadaju policijske stanice i državne institucije, uz navodne dokaze o koordinaciji iz inostranstva. Šef pravosuđa Mohsen Ejei zapretio je „nultom tolerancijom“ prema svima koji pozivaju na proteste, dok se demonstranti suočavaju i sa optužbama za „moharebeh“ – vođenje rata protiv Boga, što u Iranu može značiti i smrtnu kaznu.

Prekid komunikacija dodatno pojačava strah i neizvesnost, ne samo u Iranu već i među iranskom dijasporom. Brojni Iranci u Velikoj Britaniji i drugim zemljama danima ne mogu da stupe u kontakt sa porodicama, oslanjajući se na sporadične i neformalne kanale komunikacije.

Dok Zapad pojačava pritisak, a Vašington balansira između pretnji i ponude za dijalog, kineska poruka o stabilnosti i nemiješanju šalje jasan signal: Peking neće podržati nikakav scenario koji bi mogao dovesti do promene režima ili spoljne intervencije u Iranu. U sve fragmentiranijem globalnom poretku, iranska kriza tako postaje još jedna tačka na kojoj se jasno sudaraju zapadni i istočni koncepti međunarodnih odnosa.