Evropa i SAD su stradale jer nisu slušale apel iz Kine

Tog 31. januara u svetu je zvanično bilo registrovano 9.826 slučajeva zaraze novim koronavirusom. Od tog broja 9.720 bilo je u Kini. Međutim zvona koja zvone na uzbunu nisu se oglasila, niti se bilo ko zamislio zašto Kini trebaju dodatne zaštitne maske. Zatajili su i oni koji su plaćeni da reaguju na ovakve vesti.Kina se za pomoć obratila Turskoj u kojoj je kupila 150 miliona zaštitnih maski. U celoj priči jedino je reagovala Indija, koja je donela momentalnu zabranu izvoza svih vrsta maski, rukavica i zaštitne medicinske opreme.

Međutim evropske vlasti su potpuno zanemarile ovaj alarm i time propustile priliku od nekih mesec dana da pokrenu proces dodatne nabavke i proizvodnje bolničke zaštitne opreme, koja je, kad je usledio pakao dva meseca kasnije, suočili su se sa neadekvatnom i nedovoljnom zaštitom bolničkog osoblja.Takođe, zanimljiv detalj je i da je tokom tog perioda Trampova administracija dala nalog svojoj diplomatskoj mreži širom sveta da diplomate u zemljama u kojima službuju krenu u potragu, naravno i uz politički pritisak za kupovinu svih vrsta zaštitne opreme, respiratora i materijala potrebnog za odeljenja intenzivne nege.

Kako piše „Foreign Policy“, Dejvid Hejl, trećepozicionirani diplomata u Stejt Departmentu, poslao je 22. marta mejl američkim diplomatskim predstavništvima u državama Evrope i Azije u kome traži njihov angažman u nabavci navedenoga zbog „kritične situacije i urgentno potrebnih količina zaštitne opreme u stotinama miliona i respiratora u stotinama hiljada komada“.Za to vreme mnoge evropske i vlade najrazvijenijih država sveta prespavale su pola januara i ceo februar 2020, ali neki i polovinu marta, a koronavirus je stigao u punoj razornoj snazi u Evropu i krenuo skupo da naplaćuje nemarnost. Pitanje koje ostaje otvorenim i dalje je koliko će lekara i medicinskog osoblja, kao i pacijenata zbog ovog propusta biti zaraženo novim koronavirusom?

Svakodnevno građani gledaju ili čitaju ispovesti medicinskog osoblja iz najbogatijih država, kako im nedostaju maske, zaštitna odeća ili da nemaju dovoljan broj respiratora za sve one kojima život zavisi od njihove opreme. Kako piše autor članka Goranko Fižulić za Telegram.hr, upravo to se dogodilo u Milanu, Bergamu, Madridu, Cirihu, Teheranu i Njujorku, ignorisali su ono što se dešavalo u Vuhanu.Osim nedostatka opreme po Fižuliću jedan od glavnih problema je i nepočinjanje sistematskog testiranja stanovništva na koronavirus. Neke zemlje sa dobro organizovanim zdravstvenim sistemom na vreme nisu počeli testiranje, a među njima je i Hrvatska. SZO (Svetska zdravstvena organizacija) je 6. februara objavila listu 15 referentnih laboratorija za testiranje, a do tog datuma isporučeno je 250.000 testova u 159 laboratorija na svim kontinentima.U narednih pet nedelja poslato je ukupno 1,5 miliona testova u laboratorije u 120 država, pa je nejasno zbog čega je i dalje jedan od najvećih problema testiranje. Eksperti SZO u svakodnevnim javnim nastupima traže da države sprovode što veći broj testiranja, što je preduslov da se zaražene osobe registruju, smeste u karantin ili po potrebi u bolnicu i na taj način ograniče dalje širenje epidemije.

"Upravo je nesprovođenje testiranja glavni razlog što je u SAD bilo samo 75 registrovanih slučajeva 1. marta, a u nedelju 29. marta 140.000 hiljada. U istom periodu u Španiji je broj zaraženih osoba povećan ss 84 na 79.000, a u Nemačkoj sa 130 na 60.000. Svet bez Kine imao je 1. marta 8.559 slučajeva, a u nedelju ih je bilo više od 630.000. Nije teško zaključiti da je u većini država postojala masovna neregistrovana lokalna transmisija i da je tek promenom protokola i sprovođenjem većeg broja testiranja bila zabeležena, a ponekad i ponegde tek obdukcijom preminulih", napisao je Fižulić.

Prema njemu, nekotrolisana šetnja zaraženih dovela je u niz slučajeva do prodora virusa u bolnice, staračke domove. Kada je vlastima pojednih država postalo jasno da restriktivni uslovi ko se može testirati i premali broj testova uspeli su registrovati mali broj slučajeva zaraze koronom, ustanovili su da postoji lokalna transmisija u nepoznatom broju i obimu, nije im preostalo ništa drugo nego započeti sa politikom socijale distance. Tako se došlo do faze u mnogim državama da se radi ili školuje od kuće s jedne i sa druge do zatvaranja škola, fakulteta, trgovina i restorana i ograničenih kretanja, a negde i do uvođenja policijskog časa ikako je broj službeno zabeleženih slučajeva bio veoma mali. Veliki broj građana je bio uveren da vlasti preteruju i nisu prihvatili sva nametnuta ograničenja i zabrane.Autor: Andrej Mlakar/Telegram.hr