"Držao sam dečaka, bio je kost i koža, nije mogao ni da zaplače" Svet mora da vidi glad u Gazi

Tekst lekara Mohameda Mansura za Njujork Tajms prenosimo u celosti:

Tlo se zatreslo dok je još jedan vazdušni udar pogodio blizinu – grmljavina eksplozije odjeknula je kroz našu improvizovanu terensku kliniku. Unutra je zavladala panika. U jednom uglu plakalo je novorođenče, u drugom je majka vrištala za pomoć.

Dok su kutije sa terapeutskom hranom bile prevrnute oko mene, držao sam u naručju dečaka, starog najviše četiri godine. Bio je kost i koža, malaksao, upalih očiju. Neposredno pre eksplozije uspeo sam da mu dam kašičicu nutritivne paste bogate kikirikijem. Spremao sam drugu kada me je detonacija izbacila iz ravnoteže – pasta je ispala, a prašina ušla direktno u njegova usta. Nije ni trepnuo. Bio je suviše slab čak i da zaplače.

Bio je kraj juna. Držao sam ga u tišini, usred rata.

Na ivici potpunog kolapsa

Ja sam viši nutricionista u Međunarodnom komitetu za spasavanje – jednoj od retkih organizacija koja još uvek uspeva da dostavlja pomoć u Gazu. Svakog dana, moji saradnici i ja pregledamo stotine dece u pokretnim klinikama širom teritorije. Obezbeđujemo terapeutsku hranu za one u najvećem riziku od izgladnjivanja i savetujemo roditelje koji pokušavaju da se brinu o svojoj deci u gotovo nemogućim uslovima.

Danas, gotovo pola miliona ljudi u Gazi suočava se s katastrofalnim nivoom nesigurnosti u ishrani – jednom od najgorih humanitarnih kriza na svetu. Više od 100.000 dece i žena pati od teške akutne neuhranjenosti, najopasnijeg oblika gladi. Nakon što je izraelska vlada u martu zabranila ulazak humanitarne pomoći, glad je eksplodirala, naročito među bebama i malom decom – i to se nije zaustavilo.

Malo nade, još manje hrane

Humanitarna infrastruktura Gaze je pod opsadom. Iako je blokada pomoći formalno ukinuta u maju, novi sistem distribucije hrane ne funkcioniše. Porast neprijateljstava, zatvoreni prelazi, smrt civila koji čekaju pomoć, birokratska kašnjenja i kritični nedostatak goriva, lekova, vode i hrane – sve to čini naš posao gotovo nemogućim.

Majke dolaze u naše klinike iznurene, nakon što su pešačile satima s neuhranjenom decom u naručju. Pitaju: „Hoće li moje dete preživeti?“ ili: „Imate li mleka ili hrane?“ To su pitanja na koja često nemamo odgovor.

Deca su toliko gladna da možda nikada neće potpuno ozdraviti. Naše zalihe su pri kraju. Terapeutska hrana, visokokalorični biskviti i osnovni lekovi stižu neredovno i moraju da se racionalizuju. Nekad moramo da zamolimo porodice da se vrate kasnije – znajući da „kasnije“ može biti prekasno.

Nedavno smo pokušali da spasimo dvogodišnjeg dečaka. Bio je u teškom stanju, koje se brzo pogoršalo. Umro je jer nismo imali dovoljno da mu damo. Tada smo imali malo. Danas imamo još manje.

Roditelji koji gladuju da bi deca preživela

Nisu samo deca ta koja gladuju. Roditelji mi pričaju da nisu jeli danima, jer sve što imaju daju deci – makar to bio samo komadić hleba, ako ga uopšte ima. Oni za mene nisu brojke. To su ljudi koje svakog dana gledam u oči. Kažu mi: „Izgubili smo sve. Ali ne smemo izgubiti decu“.

Sećanje na život pre rata

Pre rata, moja porodica je živela običnim životom u Gazi. Moja starija ćerka, Sela, išla je u školu s rancem gotovo većim od nje same. Nakon posla posećivali smo rodbinu, večerali zajedno ili išli u šetnje. Bilo je teško, ali smo imali strukturu, dostojanstvo, snove.

Sada su ti dani daleko iza nas. Naš dom je uništen u vazdušnom napadu. Već mesecima živimo u šatorima i privremenim skloništima, bez pristupa čistoj vodi ili struji. Tržišta su prazna. Pre sam mogao da kupim 15 hlebova za 1 dolar. Sada jedan hleb košta 3 ili 4 dolara. Ponekad jedemo jednom dnevno. Nekad – ni jednom.

Sela, sada osmogodišnjakinja, nije videla školu otkako je rat počeo. Često me pita: „Tata, kad ću opet ići u školu?“ Ni na to nemam odgovor. Više od 645.000 dece u Gazi je van škole. Ne znam ni za jedno igralište koje je ostalo čitavo – samo ruševine. Moje dve ćerke, Sela i beba Ajla, trgnu se na svaki jači zvuk.

Skloništa bez mira i dani bez izbora

Radim iz prenatrpanog skloništa u Dajr el-Balahu, u centralnoj Gazi. Veze su slabe, jedva uspevam da pošaljem mejl. Skloništa su prepuna, bučna, neizvesna – ali su jedina mesta gde je još koliko-toliko bezbedno. Oko 90% ljudi u Gazi je raseljeno, mnogi i po više puta.

Dajem sve od sebe da pomognem ljudima koji pokušavaju da prežive. Koordiniram sa timovima širom Gaze kako bismo održali naše programe – uprkos ratu, nestašicama, prekidima struje.

Lični gubitak, kolektivna snaga

Mesecima nisam video svoju majku. Ona živi na jugu, bliže Rafi, i treba joj nega. Brinem za nju stalno, ali su putevi preopasni, a kretanje strogo ograničeno. Ipak, i dalje me zove. Njen miran glas mi daje snagu. Kaže: „Nemoj da odustaneš. Ljudi te trebaju.“ I u pravu je.

Svi koje poznajem nose ličnu traumu. Neki su izgubili domove, neki članove porodice. Neki tuguju, a ipak svakog dana dolaze na posao da pomognu drugima. To je, po meni, istinska hrabrost.

Gaza nestaje iz naslova, ali patnja ne prestaje

Želim da moje ćerke, Sela i Ajla, i sva deca koju viđamo u klinikama, odrastaju u mestu gde se osećaju sigurno, gde udžbenici zamene ruševine, gde san dolazi bez straha, i gde idu na spavanje siti – ne od ostataka, već od prave, hranljive hrane.

Svako dete to zaslužuje, bez obzira na to gde živi i ko je.

Svet mora da nas vidi. Gaza nestaje iz vesti – ali patnja traje. Svaki dan. Tiho. Nemilosrdno.

Međunarodna zajednica mora da reaguje: da otvori pristup pomoći, da zaštiti civile i da zahteva kraj ovog uništenja.

Mi smo iscrpljeni, ali izdržavamo. Moramo. Naša deca nas gledaju.