4
Pad režima Bašara al-Asada nakon više od 13 godina rata predstavlja prekretnicu ne samo za Siriju, već i za ceo Bliski istok. Godinama je Damask bio simbol otpora, poslednje uporište sirijske vlasti, ali je sada pod kontrolom pobunjeničkih snaga. Ovaj događaj izazvao je euforiju kod protivnika režima, dok su mnogi u strahu da će Sirija postati "nova Libija" – zemlja podeljena između stranih sila, bez centralne vlasti i prepuštena haosu oružanih frakcija.
Iako su se mnogi nadali da će pad Asada doneti mir, sve ukazuje na to da Siriju tek čeka dug i neizvestan period tranzicije. Ova nekada jedinstvena država sada je podeljena na tri glavne interesne sfere pod uticajem Rusije, Turske i Sjedinjenih Američkih Država. Ove sile imaju sopstvene političke i vojne ciljeve, dok je sudbina sirijskog naroda, kao i u slučaju Libije, stavljena u drugi plan.
PROČITAJTE JOŠ:
Pad Damaska simbolizuje kraj vlasti Bašara al-Asada. Grad, koji je godinama bio pod kontrolom sirijske vojske i njenih saveznika, sada je pod upravom pobunjeničkih snaga. Prema izveštajima s terena, ključnu ulogu u osvajanju Damaska odigrala je islamistička grupa Hayat Tahrir al-Šam (HTŠ), koja je uspela da probije linije odbrane sirijske vojske. Povlačenje Asadovih snaga proteklo je bez ozbiljnog otpora, što je dodatno podstaklo glasine o dogovoru između vlasti i pobunjenika.
Pad Damaska imao je simbolički i strateški značaj. Kao glavni grad i sedište vlasti, Damask je predstavljao srce Asadovog režima. Njegov gubitak šalje snažnu poruku da je režim izgubio ključnu bitku. Poređenje sa Libijom je neizbežno — slično se dogodilo 2011. godine kada je nakon pada Tripolija pao i režim Muamera el-Gadafija. Scene upada pobunjeničkih snaga u predsedničke rezidencije podsećaju na one iz Tripolija, gde su prikazani luksuz i bogatstvo vlastodržaca dok je narod živeo u bedi.
Gde se trenutno nalazi Asad, ostaje misterija. Neki izvori tvrde da je pobegao u Rusiju, dok drugi navode da se povukao u Latakiju, gde bi mogao potražiti zaštitu od ruskih snaga. Pojavile su se i glasine da se avion u kojem je bio Asad srušio, ali ove informacije nisu potvrđene. Njegovo odsustvo iz javnosti dodatno pojačava spekulacije o kraju njegove vladavine.
Sirija danas nije jedinstvena država. Nakon više od decenije rata, zemlja je podeljena na tri ključne oblasti pod kontrolom različitih sila. Ova podela veoma podseća na situaciju u Libiji, gde su rivalne strane, uz podršku stranih država, uspostavile zone uticaja.
Priobalna oblast (Tartus i Latakija) pod ruskom kontrolom. Ova regija, tradicionalno naseljena alavitima, bila je ključno uporište Asadovog režima. Međutim, kontrolu nad ovim delom Sirije danas drži Rusija. Vojne baze u Tartusu i Latakiji omogućavaju Rusiji stratešku kontrolu nad istočnim Mediteranom, čime Moskva osigurava prisustvo u regionu. Ova oblast je trenutno jedini deo Sirije gde je relativno mirno, ali taj mir garantuju isključivo ruske vojne snage.
Severna Sirija pod turskim uticajem. Turska je već godinama prisutna u severnoj Siriji, formalno kako bi stvorila tampon-zonu protiv kurdskih snaga, ali u stvarnosti kako bi proširila svoj politički i vojni uticaj. Ankara kontroliše gradove poput Afrina i Džarabulusa, dok su lokalne uprave direktno povezane sa turskim političkim i administrativnim sistemom. Sever Sirije funkcioniše kao turski protektorat, a sve aktivnosti – od škola do lokalnih vlasti – koordinišu turski zvaničnici.
Istočna Sirija pod kontrolom SDF-a i SAD. Najbogatija oblast Sirije, poznata po velikim rezervama nafte, sada je pod kontrolom Sirijskih demokratskih snaga (SDF), čiji su glavni akteri Kurdi. Ova regija funkcioniše kao ekonomski i vojni bastion pod zaštitom SAD. Kontrola nad naftnim poljima daje SDF-u značajnu ekonomsku prednost, dok američko vojno prisustvo garantuje da ni Rusija ni Turska neće moći preuzeti ovu teritoriju.
Nakon pada režima Asada, jedno od ključnih pitanja je ko će preuzeti vlast u Siriji. Trenutno, najuticajniji akter je lider Hayat Tahrir al-Šama, Abu Mohamed al-Džolani. HTS se trudi da se predstavi kao legitimna opoziciona snaga koja želi inkluzivan sistem vlasti, ali zapadne sile i dalje ovu grupu smatraju terorističkom organizacijom.
Al-Džolani sada pokušava da poboljša svoj imidž i postane politički lider, slično kao što je u Libiji Halifa Haftar pokušao da preuzme ulogu glavnog političkog i vojnog lidera. Međutim, ključni izazov za HTS biće da izbegne unutrašnje sukobe sa drugim pobunjeničkim frakcijama, što je problem s kojim se suočila i Libija nakon Gadafija.
Ahmed al Šara je odrastao u uglednoj porodici u Damasku i studirao medicinu. Međutim, početkom 2000-ih postao je Abu Mohamed al Džolani, borac u Iraku protiv američkih trupa i kasnije lider u redovima Islamske države i Al-Kaide. Godine 2017. preuzeo je kontrolu nad HTS-om i nametnuo vlast nad 2 miliona ljudi u Idlibu, severozapadnoj enklavi Sirije.
Prethodnih meseci, HTS je u gradovima poput Alepa sprovodio politiku pomirenja – borci su nudili amnestije vojnicima Asadovog režima, slali poruke mira hrišćanskim zajednicama i ohrabrivali kurdsku populaciju rečima da je „različitost snaga naroda“.
Ono što je izazvalo najviše pažnje jeste odluka Šara da odbaci ime „Džolani“ po ulasku u Damask. Mnogi analitičari to vide kao signal prelaska sa ekstremističke ideologije na umereniju politiku.
Mnogi analitičari smatraju da Sirija sve više liči na Libiju. Obe zemlje doživele su podelu na interesne zone, strane vojne baze i fragmentaciju centralne vlasti. U Libiji je podela između Tripolitanije (pod uticajem Turske) i Kirenaike (pod uticajem Rusije) dovela do beskrajnog rata. Slično, Sirija je sada podeljena na tri regiona pod ruskom, turskom i američkom kontrolom.
Ako se scenario Libije ponovi, Siriju očekuju godine haosa, sa rivalnim frakcijama koje se bore za kontrolu nad resursima i teritorijom. Građani Sirije suočeni su sa sudbinom „naroda bez domovine“, jer su milioni izbeglica već otišli u inostranstvo, a povratak u podeljenu Siriju je neizvestan.
Džamal Asad, sirijski lekar koji živi i radi u Hrvatskoj, govorio je za N1 o aktuelnoj situaciji u Siriji nakon pada režima Bašara al Asada.
Na pitanje zašto vlast nisu preuzeli sirijski opozicioni savezi već islamski militanti, Jamal Asad objašnjava da pobunjenici nisu homogena grupa. „Samo oko 25% njih su islamistički militanti. Većina su borci iz Sirije – iz Alepa, Homsa i drugih delova zemlje“, rekao je. Govoreći o strukturi pobunjeničkih snaga, ističe da postoje različite frakcije – od liberalnih i umerenih do ekstremističkih grupa. Većina njih se ujedinila s Tahrir al-Šamom u borbi protiv Asadovog režima.
Prema njegovim rečima, Tahrir al-Šam neće lako odustati od vlasti. „Oni će reći da su oslobodili zemlju, žrtvovali se i neće pustiti nekog drugog da preuzme kontrolu“, objašnjava.
BONUS VIDEO: Sirija slavi pad Asadovog režima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
