"U Srbiji se dešava nešto izuzetno": Srpski politikolog Filip Balunović piše za Njujork tajms

Članak prenosimo sa Njujork tajmsa.

Bilo je to uskršnje čudo.

Demonstranti su blokirali zgradu Radio-televizije Srbije, nacionalnog javnog emitera u Beogradu, sa jednostavnim zahtevom: objektivno izveštavanje o višemesečnoj borbi protiv sve autokratskijeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ali, nakon nekoliko dana, bila su potrebna pojačanja. Na Veliki petak, studenti iz Novog Pazara, najvećeg grada u regionu gde živi većina muslimanskog stanovništva Srbije, stigli su da preuzmu blokadu. Pošto muslimanski studenti nisu slavili Uskrs, dobrovoljno su zamenili svoje kolege iz Beograda.

Ova manifestacija solidarnosti bila je već dovoljno čudesna. Ali onda se gomili obratio ratni veteran, ranjen 1992. godine tokom opsade Sarajeva. Nakon što je osudio RTS zbog stajanja uz vlast, pozdravio je studente iz Novog Pazara: "Selam alejkum" je odjeknulo trgom. "Ne brinite za svoju decu", rekao je njihovim roditeljima. "Više nema 'naša' i 'vaša' deca. Sva su ona sada naša deca", čulo se.

Bio je to katarzičan trenutak, gest duboke inkluzije u zemlji ranjenoj ratovima i duboko ukorenjenim podelama. Ali bilo je to i više od toga. Označio je kopernikanski obrt za Srbiju, dok zemlju menja hrabar i istrajan studentski pokret. U borbi protiv ukorenjene i moćne autokratske vlasti, demonstranti pokazuju šta je – uprkos svim izgledima – moguće. Ovde, na Balkanu, dešava se nešto izuzetno.

Srbija je ranije bila svedok velikih protesta. Godine 1996. studenti su pokrenuli masovne demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića, što je bio početak njegovog pada, koji se konačno dogodio 2000. Tokom 13 godina Vučićeve vlasti, bilo je nekoliko talasa protesta – protiv sumnjivih projekata kao što je Beograd na vodi, zbog rasprostranjenog nasilja i, najnovije, zbog eksploatacije litijuma od strane rudarske kompanije Rio Tinto.

Ali današnji pokret je najveći i najšire rasprostranjen do sada, zadirući duboko u srpsko društvo. Njegov katalizator desio se prošlog novembra, kada se krov železničke stanice urušio u Novom Sadu, usmrtivši 16 ljudi. Stanica je tek bila rekonstruisana: mnogi su verovali da je korupcija u korenu tragedije. Protesti sa zahtevom da odgovorni budu privedeni pravdi započeli su gotovo odmah i nastavili se tokom zime, proširivši se širom zemlje.

Vlast je pokušala da ih osujeti. Vučić je naterao premijerku, dugogodišnju saveznicu, da podnese ostavku i objavio hiljade dokumenata vezanih za renoviranje stanice. Njegova administracija je takođe obećala mladima kredite do oko 100.000 dolara za kupovinu stanova. Ipak, veliki protest 15. marta – ubedljivo najveći do sada – pokazao je da ti napori nisu uspeli. Procene variraju, ali može se sa sigurnošću reći da je gotovo pola miliona ljudi tog dana ispunilo ulice Beograda.

Bio sam među njima i bio je to zaista radostan događaj, iako nije prošao bez tenzije. Ljudi u tamnoj odeći viđeni su na krovovima, okupljeni oko predsedničke zgrade i patrolirajući sporednim ulicama, nalik onima koji su ranije tukli studente. Ipak, dan je protekao mirno – sve dok, tokom 15 minuta tišine za žrtve nesreće na stanici, nije odjeknuo prodoran zvuk. Bili smo sigurni da je to zvučno oružje. Vlada to poriče, iako su vlasti priznale da poseduju uređaje za akustične napade velikog dometa.

Šta god tvrdila, vlada je očigledno uzdrmana. Od dolaska na vlast 2012, Vučić i njegova Srpska napredna stranka uglavnom su imali stvari pod kontrolom. Kombinujući tvrdi nacionalizam i stalno zastrašivanje unutrašnjim i spoljnim neprijateljima sa proevropskom fasadom, Vučić je uspešno konsolidovao kontrolu nad zemljom. U tom procesu, pretvorio je Srbiju u neku vrstu Frankenštajnovog čudovišta, istovremeno koketirajući sa Rusijom i Amerikom, Kinom i Francuskom, Turskom i Nemačkom.

Na domaćem planu, njegov uspeh se zasniva na okupljanju poslovne elite oko sebe i manipulisanja izbornim procesom. Vučić je takođe izgradio mrežu takozvanih lojalista koji su, kako je nedavno tvrdio, „zakleli se krvlju“ da će mu služiti. To su ljudi kojima veruje više nego bilo kojoj instituciji, čak i onima koje su pod njegovom potpunom kontrolom.

Iako vlada koristi kontrolu nad medijima da obezbedi podršku značajnog dela stanovništva, ona i dalje zavisi od ove mreže lojalista kao svoje osnove i glavnog instrumenta zastrašivanja.

U takvom okruženju Vučić kreće protiv rektora, profesora, studenata, nezavisnih novinara i intelektualaca koji su se pridružili protestima. Dok okupacije univerziteta i studentske skupštine traju, on frontalno napada obrazovnu i akademsku zajednicu Srbije. Uz pretnje otkazima, uskraćivanje plata i prebijanje studenata, to predstavlja sveobuhvatan napad na univerzitete.

U tome sledi korake svojih autokratskih kolega. U Mađarskoj Viktora Orbana, jedan od najvažnijih obrazovnih instituta u Evropi, Centralnoevropski univerzitet, praktično je isteran iz zemlje. U Turskoj, nakon neuspelog puča 2016, hiljade profesora je otpušteno, a neki su čak zatvoreni pod optužbom da podržavaju Fetulaha Gulena. I u Sjedinjenim Državama, naravno, predsednik Tramp je pojačao konzervativne napade na univerzitete, preteći smanjenjem ili ukidanjem finansiranja velikim institucijama.

U Srbiji, niko nije odustao. U saradnji sa radnicima i sindikatima, studenti su organizovali veliki protest za Prvi maj i pokušavaju da podignu međunarodnu svest o borbi. Grupa od 80 studenata vozila je biciklima do Strazbura u Francuskoj, kako bi situaciju predstavila Evropskom parlamentu i Savetu Evrope, dok druga grupa trkača prelazi maratonsku rutu od Beograda do sedišta Evropske unije u Briselu sa istim ciljem. Rešeni da promene zemlju nabolje, demonstranti sada zahtevaju prevremene izbore.

Nema garancije da će uspeti. Nakon meseci protesta, blokada i kampanja od vrata do vrata, mnogi su iscrpljeni. Neki su uhapšeni, optuženi za pokušaj državnog udara, a bilo je i incidenata policijske brutalnosti. Ali uprkos svim teškoćama, demonstranti sve rade na svoj način – bez lidera, bez hijerarhija, kroz plenume i strogo horizontalno odlučivanje. Jednaki i ujedinjeni u solidarnosti, oni menjaju Srbiju i postavljaju primer koji svet može da prati.

E to bi zaista bilo čudo.

Filip Balunović je naučni saradnik Univerziteta u Beogradu i docent na Univerzitetu Singidunum. Autor je knjige „Obnova levice na Balkanu: Kontrahegemonistički aktivizam i ideje koje su ga pokrenule.“